Deo vraćanja duga rodnom gradu

Jelenu Živković je i lako i teško predstaviti, jer reći da je istoričar, autor izložbi, ekskluzivni predavač, nadahnuti govornik, pomenuti i da se njena priča našla u švedskom dokumentarnom filmu "Belgrade, my love" nije dovoljno, jer to je samo delić inspirativnog, kreativnog i edukativnog mozaika koji ona stvara u Beogradu, koji joj je, kako je rekla za Srpsku ekonomiju, doneo mnogo ljubavi, najdražih prijatelja i stalnog učenja i radost kad se s dugog puta vrati kući. Iza nje su brojni zanimljivi projekti, a poslednji vrlo uspešan bio je izložba u Silosima Beograd. 

Koji eksponati su najviše privukli pažnju posetilaca na nedavno prikazanoj izložbi "Mi pokrećemo sve(t)" u Silosima Beograd? Kako ste došli na ideju da se baš u tom prostoru prikaže istorija transporta, sa kim ste sarađivali na postavci?

- Na našoj izložbi "Mi pokrećemo sve(t)" posetioci su se najviše zadržavali čitajuci manje poznate i interesantne činjenice o istoriji transporta. Bile su im zanimljive priče o ženama piratima kroz istoriju, siderodomofobiji - strahu od vozova (naročito kod dama u Britaniji koje su mislile da će im materice odleteti u vazduh ukoliko koriste voz kao transportno sredstvo), a dodatni osmeh na licima je izazvala priča o dobrom starom automobilu 'Yugo" za koga neki američki portali tvrde da je 'najgori automobil ikada proizveden'. Ideja o izložbi potekla je od Ane Ćetković koja vodi razne zanimljive programe u Silosima Beograd. Naime, Ana je u saradnji s najstarijom transportnom kompanijom u svetu Gebrüder Weiss organizovala i pomogla izložbu. Kompanija je bila vrlo rada da podrži naš kreativni način rada i istraživanja. Ja sam kao istoričar prikupljala građu i istraživala činjenice i legende o raznim vidovima transporta kroz istoriju, a umetnica Katarina Stanković Bjegović je imala sluha i talenta da vizualizuje i pomogne da svi ti tekstovi i fotografije dobiju što zanimljiviji i atraktivniji izgled koji se više nego dopao brojnim posetiocima izložbe.

Iza Vas su mnogi interesantni projekti, kao recimo Avantage učitavanje? Kako Vam uspeva da spojite istoriju, svakodnevni život, biznis? Gde i kako pronalazite ideje?

- Avantage učitavanje je jedan od brojnih projekata koji su mi se desili slučajno ili pak zaista ništa nije slučajno ako radite nešto predano i sa pasijom koja se lako prepozna. Na nekom predavanju o starom Beogradu Oliveri Zulović, iz tadašnje Societe Generale banke dopao se moj način pripovedanja i informacije koje sam delila sa strancima, te me je pozvala da držim ekskluzivna predavanja za klijente njihove banke. U saradnji s njom i njenim timom organizovali smo više predavanja na manje poznatim, a predivnim lokacijama i starim kućama u Beogradu koje kriju razne interesantne priče o istoriji jedne beogradske porodice od početka XIX veka do danas.

Beograd je neiscrpna tema, istorija je sveprisutna svuda oko nas, a čak i bukvalno "ispod nas". Prvu inspiraciju da istražujem više o Beogradu sam našla u Americi 1992. godine kada sam na tadašnjim kompjuterima ukucavala u muzejima u delu 'search' "Beograd 1920-ih" i naišla na fascinantne naslovne stranice stranih časopisa o Beogradu. Ideje se uvek rađaju u čitanju, istraživanju, razgovoru sa starijim sugrađanima, a često i na raznim putovanjima gde su stari Beograđani pohranjivali i nosili sa sobom ono najvrednje što imaju - svoje stare porodične fotografije, dnevnike i pisma. Biznis je došao mnogo kasnije, kada se usložilo svo to znanje i rad te bez ikakve reklame i samoreklame probudila zainteresovanost kod drugih da to znanje podelim. Živimo u vreme kad se sve manje čita i kad smo skloni svi 'velikim i istinitim' stavovima bez dubljeg posvećivanja bilo kakvoj temi. Moj primer je da se rad čak na toliko ovde 'znanoj' temi kao sto je istorija, i isplati.

Radite često sa strancima, držite predavanja o starom Beogradu…Kako to izgleda?

- U početku se sretnem s bezvoljnom grupom stranaca koji su u Beograd došli poslovno ili previše entuzijastičnom grupom, koja jedva čeka da proba ćevape ili noćni život Beograda. Posle predavanje bezvoljni postanu vrlo voljni da produže ostanak dan, dva u Beogradu, obiđu muzeje i što više vide toliko "ubijani pa rađani iz pepela" drevni grad dok se 'ćevaplije' i 'noćne ptice' interesuju za više informacija o Kinoteci, starim filmovima, klubu "Akademija" i iskustvima kako je živeti pod hiperinflacijom i bombama. Malo je reći da se potpuno zaljube u grad o kome više ima da se ispriča nego pokaže zbog konstantnih rušenja i transformacija, a i naše nebrige o kulturnom i istorijskom blagu koji ovaj grad svakako može da ponudi mnogo više.

Ono što je lepo, često se vraćaju, a većina šalje svoje prijatelje i rođake da obiđu Beograd. U jednom takvom druženju nastao je divan švedski dokumentarni film 'Belgrade, my love" rediteljke Sasche Fülscher gde je jedna od priča i priča o mojoj ljubavi - Beogradu. Američki fakultet 'Loyola' je niz godina slao svoje studente na 'Balkan study trip' i jedna od stanica je bio Beograd gde su studenti slušali moja predavanja o Balkanu i značajnom mestu koje Beograd zauzima istorijski i geopolitički na Balkanu. Od svih putovanja glasali su da im je to bilo najbolje putovanje koje je fakultet organizovao. Naše tradicionalno gostoprimstvo ima svakako udela u tom priznanju.

Šta preporučite kada prvi put neko dođe u prestonicu, a ima malo vremena, koja mesta, delove grada da obavezno obiđe?

- I tu je bilo osluškivanja jer strancima se najvise sviđa Kalemegdan, Dorćol, Zemun i muzej "Nikola Tesla". Ima i onih koji uživaju u brutalističkoj arhitekturi Novog Beograda. Ja volim da ih iznenadim skrivenim baštama i naizgled oronulim kućama koje čuvaju razne tajne kao sto je to danas sjajno mesto i za izlazak gde se sluša i najbolji jazz izmedju ostalog - "Strogi centar" na Dorćolu. Neretko sam ih vodila i u Ciglanu gde su sa oduševljenjem slušali Nakedband koji gradi uspešnu svetsku karijeru, a eto mi imamo sreće da su to naši Beograđani i da možemo da ih čujemo i ovde. Najviše od svega im se sviđaju ljudi koje upoznaju preko mene i koliko ovde ima zanimljivog i talentovanog sveta koji priča savršeno strane jezike. Oduševljeni su našim umetnicima te ih vodim i do galerija kojih, na žalost, sve manje ima, ali tu se kriju razni biseri. S ponosom sam otvorila izložbe i držala više puta govore o stvaralaštvu pretalentovanog grafičara i slikara Budimira Dimitrijevića, uvek inspirativne keramičarke Nadežde Đukanovic Pantelić, sjajnog modernog umetnika Marka Gavrilovića (koji je nedavno imao uspešnu izložbu u Los Anđelesu), zatim nadarenog makedonskog skulptora (koji je već neko vreme i Beograđanin) Siniše Noveskog i vredne fotografkinje, a to joj je samo jedno od zanimanja, Mie Medaković Topalović. Talenat je ono što ovaj grad i Srbija imaju, masovno ga izvozimo, a stranci itekako lepo reaguju na one koji su ovde ostali i trude se da oboje ovaj grad lepšim bojama. Zato se i često vraćaju, kako kažu, da se inspirišu kako ljudi ovde iz tako malo materijalnog resursa prave toliko zanimljivog umetničkog sadržaja.

Radite kao istoričar u internacionalnim školama. Koji bi Vaš predlog bio, da ste u mogućnosti da nešto menjate u osnovnim i srednjim školama, da se deca više zainteresuju za istoriju? Šta je, po Vama, najvažnije preneti đacima? Koja bi Vaša podsticajna poruka deci bila?

- Imala sam i iskustvo rada i u našim školama i moj pristup bio je vrlo sličan. Pre svega, poenta je u slušanju. Oslušnuti mlade generacije, o čemu oni razmišljaju i čemu se oni dive ili šta je njima zanimljivo. U Tirani sam davno prošla internacionalni kurs 'Sokratovog dijaloga" čiji metod jeste u slušanju i postavljanju jednostavnih pitanja. Na koliko predavanja u školi ste bili gde su profesori koristili ex-katedra metodologiju i pričali non - stop. Koliko mi uopšte možemo da imamo koncentraciju i slušamo, a kamoli mladi ljudi internet generacije pa tako šest i više časova dnevno? Britanski sistem školovanja insistira na analizama, zašto je došlo do rata, a koje su posledice? Koje su to ličnosti diktirale rat i kakva je njihova psiholška slika bila tih godina ili dana pred rat. Ne insistira se na godinama i bitkama. Insistira se na dijalogu i đackom samostalnom radu i mišljenju. Moje iskustvo kaže da đake, pre svega, treba inspirisati, podržati, a zatim i podučiti da čitaju što više izvora i da olako ne donose zaključke na bilo koju temu. Jedan od ispita za koje spremam đake je analiza političkih karikatura. Zašto se takav pristup rada ne bi uveo i u naše školstvo? A poruka deci - da se druže, da čitaju, gledaju dobre filmove, slušaju kvalitetnu muziku, da budu svoji, veliko je gubljenje vremena imitirati bilo koju instagram zvezdu.

Da li je ovih godinu i po dana pandemije promenilo nešto u Vašem radu, smanjilo dolazak stranaca, održavanje predavanja…? Na koji način ste svoje aktivnosti prilagodili ili niste ni morali?

- Dolazak stranaca i fakultetskih poseta se drastično smanjio. Tu i tamo održim po neko onlajn predavanje, još se svi prilagođavamo novonastalim okolnostima i većina projekata su odloženi do daljeg. No, otvaraju se i nove mogućnosti, nedavno me je poznata britanska medijska kuća kontaktirala za saradnju da pišem istorijske tekstove za njih. Volim izazove, a i od uvek sam volela da istražujem, učim nesto novo i pišem.

Imate i Instagram stranicu posvećenu istorijatu Beograda. Kako postižete sve da uradite?

- Stranica @belgrade_photo_history je nastala pre pet godina kao inspiracija da svojim đacima dokažem da može i nešto edukativno da se deli na instagramu. Bez ikakvih sponzorstva i reklame stranicu prati preko 9.300 ljudi, od toga dosta stranaca i čak veoma praćene strane istorijske stranice kao sto su stranice britanske monarhije i Velikog rata. Malo ko zna da ja stojim iza uređivanja stranice koja ne samo da promoviše stari Beograd već i slavi i podržava kulturna dešavanja u današnjem Beogradu. Većina tekstova je na engleskom jer stranicu prati mnogo stranaca, najviše je njih iz Amerike, Velike Britanije, zatim dijaspora. Vođenje stranice je više kao odmor u pauzama predavanja, prisetim se šta se na današnji dan bitno desilo ili ko je rođen. Tako je, primera radi, moja instagram stranica nedavno slavila 90-ti rođendan čuvenog muzičara Duška Gojkovića kroz stare članke i fotografije o njemu.

Na šta ste, ako možete da izdvojite, najponosniji, zasad?

- Ovo je najteže pitanje jer i dalje radim na sebi da što više pročitam, naučim i budem bolji predavač i čovek, pre svega (trenutno proučavam Albera Kamija i njegov govor "Kriza humanosti"). U tome svakako pomažu moji studenti jer svakodnevno učim od njih. Biti dobar profesor je dvosmeran proces, ako očekujem od njih odgovornost i da budu kulturni, da se lepo ponašaju i ophode prema drugima i urade esej na vreme svakako da treba da im sve to bude uzvraćeno istom merom. Uče me odgovornosti i etici. Više mojih bivših studenata su sada uspešni istoričari i to što misle da sam ih ja inspirisala da se školuju u tom pravcu mi je svakako najveći kompliment. Promocija Beograda, mog rodnog grada, je deo mog vraćanja duga gradu koji mi je doneo toliko ljubavi, najdražih prijatelja i stalnog učenja i onoj radosti kad se s dugog puta vratite kući. Imam sreće da puno putujem i da imam prijatelje i rodbinu po celom svetu te nije teško zavoleti drugi grad i drugu kulturu kad neko vreme provedete u tim zemljama. No, moj intimni dom jeste Beograd - zaključila je Jelena Živković.