Stare kosmetske pesme trajaće večno

Ima simbolike u tome što smo sa Milicom Milisavljević Dugalić razgovarali baš na Svetski dan kulturne baštine, jer ona je umetnica koja svojim glasom i interpretacijom čuva naše korene i pretke. Ona sakuplja i dalje prenosi tradicionalne pesme Kosova i Metohije stare više od 200 godina. Iza Milice Milisaljević Dugalić veliki je broj nastupa na festivalima, kao i nagrada. Posebno joj znači Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije koju je dobila nedavno za svoj celokupan rad i čuvanje nematerijalne kulturne baštine. Kaže za Srpsku ekonomiju da joj to nacionalno priznanje mnogo znači, jer i ona radi ono što je od nacionalnog interesa.

- Tradicionalne pesme Kosova i Metohije prenosile su se sa kolona na koleno. Većina pesama nije zapisana, već se usmenim predanjem prenosio glas pesme. Kada je čovek zarobljen, kada mu je najteže onda treba da peva, jer kroz pesmu iskazuje svoje emocije. Tako radim i ja. Svaki tekst koji pročitam izgovaram ga autohtono zato što poznajem to podneblje. Ja sam sa Kosova i Metohije, moji roditelji, dedovi i pradedovi, tako da se smatramo starosedocima u Zvečanu. Sva okolina Zvečana, svaki korak sam svojom nogom napravila. Sve što je vezano za centralno Kosovo, kasnije, u mom životnom putu sam prešla. Studirala sam i zaposlila se u Prištini, a i udala sam se za čoveka koji je rođen u tom gradu.

Prela i sabori

Milica Milisavljević Dugalić radila je prvo kao muzički saradnik, a posle kao muzički urednik u Radio televiziji Prištine. Zahvaljujući poslu kojim se bavila obišla je svaki deo Kosova i Metohije, posećivala je narodne sabore na kojima su jedino i mogle da se čuju tradicionalne pesme koje su pevane na autentičan način.

- Sama sam istraživala sa nekolicinom prijatelja kako bi došla do te iskonske kosovskometohijske pesme koja svojom harmonijom, tekstom govori o sudbini naroda na Kosovu i Metohiji i odvajkada kazuje najistinskije i najemotivnije slike iz života svake žene i svakog muškarca koji su tu rođeni.

Prela i sabori bili su organizovani u Velikoj Hoči, Zočištu, Gračanici. Tamo je naša sagovornica sa kolegama snimala pesme.

- U redakciji smo sedeli danima i noćima, slušali smo tu muziku i zapisivali je onako kako je narod peva. Zato je tradicionalna pesma sa Kosova i Metohije narodna pesma. Narod je ispevao svojim talentom, emocijom, srcem. Te pesme su povezane sa životom i stremljenjem našeg naroda ka boljitku, očuvanju sebe i čeljadi za budućnost. Pesme su nastajale u dvorištima, iza kapija, u lepim baštama, u devojačkim sobama, u prostorijama gde su žene vezući ili pletući iskazivale svoje emocije pevanjem. To pevanje je bilo višeglasno, na jeziku kojim one govore tu, u njihovoj sredini, selu, mestu. Bez prošlosti nema budućnosti. Ako ne znaš svoje poreklo, ti ne znaš ko si. Ljudi rođeni na Kosovu i Metohiji prosto znaju od koga potiču i sa koje strane su došli njihovi preci baš tu gde su i rođeni.

Tuga, radost, nada

Kroz tradicionalne pesme Kosova i Metohije provejavaju različite emocije, pre svega tuge zbog gubitka dragog, zbog toga što je ona mlade, lepa, siromašna, a udata za nekoga ko je mlađi od nje, tuge zbog nametanja volje oca i majke, tuge jer joj je dragi otišao u pečalbare. Pesme su protkane patrijahalnm vaspitanjem odnosno hijararhijom u kojoj se samo jedan pitao i to najstariji u kući, priča Milica Milisavljević Dugalić. Ona dodaje da je poseban bio ciklus šaljivih pesama u kojima provejava radost, nada, vrcavost i visprenost tih žena koje su uglavnom bile nepismene.

- Pesme o kojima vam govorim datiraju od pre 100, 200, pa čak i od pre 400 godina. Iz istorije znamo kako se u to vreme živelo. Muškarac je bio ratnik, on je radio, a žena je bila stub kuće, rađala je decu, radila na zemlji koja joj je donosila hranu, znači veselje, ali i suze, jer to nije bio život koji je ona možda želela i volela.

Pesme za sva vremena

Milica zna i peva više od 200 pesama. Posebno ističe profesore Miodraga Vasiljevića i Miloja Milojevića koji su zapisivali etnomuziku Kosova i Metohije, kao i južne Srbije. Primećuje, takođe, da je sve prisutnija ekspanzija novih pesama koje govore o Kosovu i koje su komponovane i pisane u duhu tradicije, ali nisu tradicionalne. Sve više mladih okreće se ka tim interpretacijama.

- Stare pesme nose notu tuge, imaju jednu određenu crtu borbenosti u sebi. Ta pomešana osećanja davala su snagu, terala čoveka da ide napred, da radi na sebi, na kući, na porodici, vaspitanju dece. I to je njihova istorijska, ljudska vrednost za državu Srbiju. Ono što radim nije komercijalno, ali je za sva vremena. Dok je Srba i srpskoga roda te pesme će se pevati, a to znači večito.

Mladi moraju da se okrenu sebi i svom poreklu. Kada upoznaš sebe, onda možeš i da emocije i sve što radiš deliš nesebično sa drugima, poručuje Milica Milisavaljević Dugalić.

- Moje malo je nekom mnogo, a kada dam pesmom dajem najviše, dajem sebe, svoje poreklo, dajem nauk mladima da saznaju i pevaju. Nije badava rečeno “Pesma nas je održala. Hvala pesmi na tome.”