Prave vrednosti za plemenitiji život

„U Srbiji se stari bez pardona, sa mnogim problemima koji prate život starijih sugrađana, a koji su sklonjeni pod tepih ili sobu iza devet brava“, napisala je u svojoj knjizi „Starenje bez autocenzure“ Radmila Urošević, sociolog i koordinatorka Volonterskog servisa na Zvezdari. U razgovoru za Srpsku ekonomiju ona ističe da naši ljudi nemaju kulturu starenja i dodaje da svakoj generaciji, pa i starima pripada određeno mesto u društvu. Međutim, kod nas kada prelaziš iz jedne životne dobi u drugu jednostavno nisi više važan. Na žalost, i stari ljudi misle da odlaskom u penziju nemaju šta više da kažu ili pruže. Upravo takvo razmišljanje je i najteže menjati.

Zatočenici prošlih vremena

Na Zapadu ljudi jedva čekaju da odu u penziju kako bi putovali, da budu gospodari svog vremena. Kod nas ima mnogo predrasuda.

–Znam mnogo Beograđana i Beograđanki koji žive sami u trosobnim, četvorosobnim stanovima sa penzijama od 30.000 dinara. To je jedan siromašan život. Opterećeni su uspomenama i vezivanjem za prostor. Kada im pomenete da razmisle o tome da prodaju svoj veliki stan i da kupe dva manja, da u jednom žive i mogu da plate troškove režije, a da od izdavanja drugog idu u banju, da putuju, da se bolje hrane onda počnu da plaču i kukaju. Neki stanuju u zgradama u kojima nema lifta. Ako su, recimo polupokretni oni svega jednom do dva puta godišnje izlaze napolje i tako postaju zatočenici tih stanova.

- Upoznala sam mnogo penzionera koji bi mogli da budu model, uzor mladim ljudima u svakom pogledu. Oni vode računa o svom fizičkom izgledu, zdravlju i veoma su kreativni, aktivni. Pripremanje za starost je prilika da malo udesimo život i učinimo ga realno boljim.

Milenijalci bez duha

U priči dolazimo do odnosa mladih i starih koji imaju zajednički problem - usamljenost i depresiju. Ipak mladima je teže nego starijima i srednjim generacijama, smatra sagovornica. Ona objašnjava da su mladi odrasli u nekom poremećenom sistemu vrednosti i propustili su aktivnosti i sadržaje koji su prošli njihovi roditelji.

- Pored toga, pripadaju digitalnom svetu, to su ti milenijalci koji u suštini žive jedan život koji nema mnogo duha, koji se svodi na prvu loptu, na razmenu informacija na brzinu. Sve to otupljuje našu radoznalost, kreativnost i produhovljenost. Mladi ljudi, to je ono što primećujem nemaju veštinu komunikacije, jedan na jedan, lice u lice. Njihov rečnik je sužen, njihova rečenica je šifrovana. Digitalno vreme je valjda zamišljeno da mnogo više posluži ljudima, ali u suštini nas je ta digitalna era osujetila od našeg primarnog, da budemo društvena bića, a bez toga se ne može.

Zato je u životu sve pitanje mere, naglašava Radmila Urošević.

- Možemo da živimo u pametnim gradovima i pametnim zgradama što je trend kojem stremi ceo svet, pa i naša zemlja. Džabe nama pametni gradovi i zgrade ako u njima ne žive pametni ljudi. Kad to kažem mislim na ljude koji imaju meru u korišćenju digitalnog sveta i sadržaja koji nas oplemenjuju.

Između humanog i ljudskog

Nedostatak vremena je takođe zajednički za mlade i srednje generacije. To neko novo robovlasništvo u kojem svoje vreme prodajemo jednom, dvoje ili troje poslodavaca da bi zatvorili finansijsku konstrukciju egzistencije svoje porodice. To nas najviše osujećuje da se bavimo pravim stvarima. Ako imate sat od 10.000 evra, u stvari taj sat ima vas, jer koliko sati treba da radite da biste pošteno zaradili tih 10.000 evra. Isto važi za stan, kola, letovanja. Taj standard je poželjan. Ako ne trošimo nismo uspešni, nismo socijalno poželjni. Naša potrošnja treba da bude reklama za našu sreću, uspeh u životu, za naša zadovoljstva i to postaje put bez kraja. Moderan čovek je izgubio meru između humanog i ljudskog.

Tu je i pitanje porodice kojoj je potrebna podrška i pomoć. Takođe, primetan je u Beogradu već skoro dvadeset godina porast vanbračnog nataliteta. To su, s jedne strane neki novi modeli porodičnog života, s druge strane, na sceni je proces odumiranja naroda gde mi godišnje izgubimo oko 20.000 stanovnika. Nema čekanja, kategorična je sagovornica. Treba da napravimo neki svoj mikro svet u kojem ćemo postaviti priorite u kojem ćemo se baviti stvarima koje su dugoročno važne.

Radmila Urošević još jednom ukazuje na značaj volontiranja za koji kaže da je sveživotni proces učenja.

- Učimo kako da komuniciramo, razvijamo svoje, ali i socijalne veštine koje su veoma važne, mislim danas važnije nego ikada. Za nas koji se bavimo pojedicima i porodicama važni su i mediji koji bi trebalo da promovišu prave vrednosti kako bi živeli zaista humanije, plemenitije, da živimo jedni sa drugima, a ne jedni pored drugih.