O tome da li smo počeli da učimo na svojim greškama, postoji li raskorak između ekonomskih pokazatelja i običnog života, da li su mere Vlade efikasne i šta su teme ovogodišnjeg biznis foruma na Kopaoniku, razgovarali smo s bivšim ministrom za privredu i privatizaciju Aleksandrom Vlahovićem.
Ekonomski pokazatelji u prošloj godini bili su prilično dobri, što je rezultiralo znatnim rastom bruto domaćeg proizvoda Srbije i dobrim prognozama za 2017. Kako gledate na tu činjenicu?
To je svakako dobra vest, pogotovo što već drugu godinu uzastopno privreda beleži rast. Istina, taj rast je nedovoljan za hvatanje priključka s razvijenim zemljama, ali sve govori da su u protekle dve godine prepoznati ključni problemi naše privrede, te da na implementaciji paketa reformskih mera Vlada radi. Štaviše, rast BDP u 2016. istovremeno je i potvrda da je politika štednje, uz veće izdvajanje za kapitalne investicije, pravi recept za našu zemlju. Privreda Srbije još uvek je nedovoljno konkurentna, javni sektor neefikasan i glomazan, te je logično da su pokušaji fiskalne konsolidacije, zasnovani na podsticanju potrošnje i povećanom poreskom zahvatanju, propali. Danas postoji dobar osnov za veći optimizam, ali uslov dugoročnog rasta jeste uspešna reforma javnog sektora.
Poboljšani su i drugi ključni ekonomski faktori: izvoz, zaposlenost, strane investicije. Treba li ti dobri rezultati da budu iskorišćeni za napuštanje mera štednje, kao što je Vlada već počela da radi, ili bi ih se trebalo pridržavati još bar godinu dana, kao što tvrdi Fiskalni savet?
Ako bismo ovo pitanje sagledali iz ugla ekonomskog stručnjaka, moj odgovor bi bio da je neophodno nastaviti s politikom štednje u javnom sektoru. To znači da se još najmanje dve godine rast BDP mora zasnivati na investicijama, izvozu i privatnoj potrošnji. Logično je da će, kako vreme bude odmicalo, udeo komponente izvoza i privatne potrošnje rasti. Rast javne potrošnje, odnosno relaksacija štednje, dolazi na kraju, i to tek onda kada nam deficit opšte države bude ispod 1% BDP, kada eliminišemo eksternu neravnotežu, a dug posledično bude makar ispod 60% BDP. Podrazumeva se da smo u međuvremenu restrukturirali javna preduzeća, reformisali državu itd. Međutim, sve ovo mora se sprovesti u datom političkom okviru, te mogu da razumem Vladu zašto povećava plate u određenim sektorima koji pripadaju javnoj upravi u širem smislu. Implementacija reformi nije šahovska partija, u kojo se figure povlače prema izabranoj šemi. Reforme podrazumevaju konsenzus različitih učesnika u privrednom i javnom životu, čiji stavovi često znaju da budu kontradiktorni. I otud Vlada mora da manevriše kako bi izbegla veće otpore. To moramo da prihvatimo, ali samo ako postoji saglasnost za osnovni kurs reformi. A ona danas postoji.
Da li su ekonomske mere koje sprovodi Vlada dobre i šta država još mora da uradi?
Ključno dostignuće Vlade u prethodnom periodu je fiskalna stabilizacija. Pored toga, usvojeni su i implementirani zakoni koji su veoma važni za unapređenje privrednog ambijenta: Zakon o radu, Zakon o planiranju i izgradnji, Zakon o ulaganjima itd. Postoji pomak i u jačanju institucija, koje su važne za privredu. U narednom periodu krucijalni zadatak Vlade biće restrukturiranje javnih preduzeća i nastavak reforme javnog sektora. Kad je reč o toj reformi, postoje projekti različite ročnosti i prioriteta. Na srednji rok je važno kvalitetno reformisati obrazovanje, pogotovo više i visoko.
Godinama zagovarate ulaganje u infrastrukturu i trošenje države. Da li se to sada radi u dovoljnoj meri?
Da, tačno. Od početka ekonomske krize, tj. od 2008. godine, pokušavam argumentovano da objasnim zašto je politika štednje, zajedno s javnim investicijama, recept za stabilizaciju javnih finansija i održavanje makroekonomske stabilnosti. Državno ulaganje u infrastrukturu je najbolji instrument anticiklične ekonomske politike, odnosno način podsticaja sveukupne ekonomske aktivnosti, što posebno dobija na važnosti u periodu negativne konjukture i dramatičnog smanjenja privatnih investicija. Takođe, bazična pretpostavka povećanja privatnih investicija (domaćih, a pogotovo stranih) jeste dobra infrastruktura. Nažalost, sve do 2016. godine kapitalna ulaganja države bila su nedovoljna. U 2014. i 2015. ona su bila na istorijskom minimumu od 2,2% BDP. Ohrabruje činjenica da je u 2016. iznos državnih ulaganja bio preko 4% BDP, a nadam se da će taj trend biti nastavljen i u ovoj godini.
Živite u Srbiji. Vidite li raskorak između svih ekonomskih pokazatelja, najava i očekivanja koja dolaze iz Vlade i običnog života?
Taj raskorak svakako postoji, ali to je objašnjivo i očekivano. Naime, dobri rezultati ostvareni u fiskalnoj i monetarnoj politici u 2016. godini ne mogu trenutno uticati na životni standard. Taj uticaj biva izražen odgovarajućim vremenskim zaostajanjem od najmanje godinu dana, a najčešće i duže. Drugim rečima, danas žanjemo ono što je posejano 2014. i 2015. godine, a imajući u vidu da je 2014. godina završena s rekordnim nivoom javnog duga i deficita budžeta, te da je nivo stranih investicija bio manji od 4% BDP, a ukupnih investicija ispod 16% BDP, ne možemo ni očekivati dramatičan rast standarda.