Problem visokog obrazovanja u Srbiji nisu niske školarine na privatnim fakultetima, već kontrola kvaliteta studijskih programa koje te ustanove nude, kaže u intervjuu za Srpsku ekonomiju doc. dr Isidora Jarić, prodekan za nastavu na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, govoreći, između ostalog, o dostupnosti obrazovanja za siromašne i one koji pripadaju povlašćenim društvenim slojevima.
Da li mladi iz siromašnih slojeva stanovništva u Srbiji mogu da obezbede uslove za visoko obrazovanje u Beogradu kad se ima u vidu velika disproporcija između životnog standarda u glavnom gradu u odnosu na druge gradove u republici?
Uvek su postojale razlike između dostupnosti obrazovanja za siromašne i one koji pripadaju povlašćenim društvenim slojevima. Po pravilu, u periodima krize, kada mehanizmi socijalne regulacije za amortizovanje društvenih nejednakosti slabe, ove razlike se dodatno intenziviraju. To se dešava i u našem društvu. Poslednjih nekoliko decenija – paralelno s društvenom transformacijom socijalističkog sistema u kapitalistički, u kojoj se ideje solidarnosti, putem kojih su u socijalizmu regulisani odnosi unutar različitih sfera društvenosti, zamenjuju mehanizmima tržišne regulacije kao modelom funkcionisanja – rastu i društvene nejednakosti, koje se reflektuju i u sferi obrazovanja. Bez društvene podrške, mogućnosti koje stoje na raspolaganju deci i mladima iz siromašnih porodica, ali i marginalizovanih ruralnih krajeva, da učestvuju u obrazovnom procesu, raznim vannastavnim aktivnostima ili programima sportskih i kulturno-obrazovnih organizacija i institucija sve su manje.