Službe izmedju zakona i politike

U poslednjih dvadesetak godina pojedini štampani i elektronski mediji, kako u Srbiji, tako i u drugim državama sa prostora nekadašnje SFRJ, povremeno su, veoma tendenciozno, interpretirali i objavljivali odredjena dokumenta koja su se odnosila na rad organa bezbednosti zajedničke države. Takvi natpisi najčešće su stvarali iskrivljenu sliku o odredjenim pojavama ili dogadjajima koji su dovodjeni u vezu sa službama bezbednosti.

Stručnjaci za bezbednost definišu službe kao „kreatore političkih dežavanja u zemlji“, a pitanje koje se stalno nameće je- koje je mesto i uloga službi u periodu od kraja Drugog svetskog rata do današnjih dana.

Da li su u periodu dok je bio na vlasti Josip Broz Tito, Službe bile jedinstvene, odnosno kada su počela previranja i odvajanja po republičkom modelu.Ovo su samo neka od pitanja kojim se u svojoj knjizi „Službe bezbednosti Jugoslavije – od Brionskog plenuma do raspada države (knjiga prva izmenjeno i dopunjeno izdanje) bavio dr Radojica Lazić, profesor Fakulteta za diplomatiju i bezbednost.

- Monografija „Službe bezbednosti Jugoslavije – od Brionskog plenuma do raspada države, knjiga prva, izmenjeno i dopunjeno izdanje“ nastala je kao rezultat dugogodišnjeg istraživanja koje se pre svega odnosi na sagledavanje rada tadašnjih službi bezbednosti SFRJ, a kroz prizmu, pre svega, Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka. U monografiji o kojoj razgovaramo predstavljen je period od sredine 1966. do 1987. godine, odnosno do petog mandata Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka. U Monografiji su izmedju ostalog obradjena i pitanja napete stuacije na Kosovu i Metohiji, pitanja učestalih napada na pripadnike JNA, kao i pitanja o opozicionom delovanju u zemlji - kaže na početku razgovora za „Srpsku ekonomiju“, profesor dr Radojica Lazić.

Mnogo je nedoumica oko Brionskog plenuma. Koje su to anomalije utvrdjene u radu tadašnje UDB-e, koje su i dovele da rukovodstvo Službe i kao i veliki broj zaposlenih bezbednjaka bude poslat u privremenu penziju?

O Brionskom plenumu je dosta rečeno, ali mislim da još uvek postoji potreba da se sve ono što nije u dovoljnoj meri istraženo treba da se do kraja rasvetli. Problem je u tome, što mnogi na njega gledaju iz sadašnje perspektive, što, po meni, nije dobro. Moj stav je da Brionski plenum treba posmatrati u kontekstu tadašnjeg vremena i okolnosti. Navešću samo jedan primer. Dugi niz godina Aleksandar Ranković je smatran velikosrpskim nacionalistom, što je sasvim pogrešno. On se zalagao za unitarnu državu, za jačanje institucija na saveznom nivou. Nakon njegove smene, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga veka ispevane su i pesme na tu temu. Mnogi građani zbog pevanja o Leki završili su i u zatvoru.

Poznata je činjenica da se nakon Brionskog plenuma pristupilo sveobuhvatnoj reorganizaciji dotadašnje Uprave državne bezbednosti (UDB). Taj posao vodio je Petar Stambolić, tadašnji predsednik Saveznog izvršnog veća. Već krajem decembra 1966. godine usvojen je Osnovni zakon o unutrašnjim poslovima, čime je praktično stvorena nova služba – Služba državne bezbednosti.

Istini za volju, još pre Brionskog plenuma, postojao je veliki broj pritužbi na rad UDB-e, naročito kada je u pitanju njen odnos i postupanje prema građanima, uključujući i islednički metod u radu. Dakle, nakon Brionskog plenuma, pored reorganizacije pristupljeno je i decentralizaciji dotadašnje civilne službe bezbednosti. To je značilo da su njene nadležnosti bile u u velikoj meri smanjene i prenete na republike, a nešto kasnije i na autonomne pokrajine. Prilikom te reorganizacije napravljena je svojevrsna čistka i smanjenje broja zaposlenih. Tako je novoformirana Služba državne bezbednosti ostala bez stručnog i kvalifikovanog kadra. To se odrazilo i na obavljanje poslova. Tokom 1969. godine Savezno izvršno veće je odobrilo znatno uvećanje broja zaposlenih.

Početkom 1967.godine ustanovljena je SDB SSUP-a (pre toga je bila UDBA) . Brojne nadležnosti SDB na nivou federacije bile su redukovane u odnosu na UDB-u, odnosno prenete su na Službe bezbednosti u republičkim i pokrajinskim sekretarijatima. Na osnovu dostupnih materijala iz tog perioda u okviru sprovodjenja decentralizacije u najnepovoljnijem položaju bila je tadasnja SDB u Srbiji. Zašto?

Tačan je podatak da je Služba državne bezbednosti Srbije, koja je funkcionisala u okviru Republičkog sekretarijata za unutrašnje poslove, na osnovu sprovedene decentralizacije, a posebno nakon donošenja Zakona o osnovama sistema državne bezbednosti iz 1974. godine bila u najnepovoljnijem položaju. To leži, pre svega, u činjenici da je Beograd bio glavni grad i SFRJ i Srbije, pa je zbog različitih tumačenja nadležnosti u operativnom radu dolazilo do nesporazuma između savezne i republičke službe državne bezbednosti.

O nesporazumima svedoči određeni broj dokumenata i prepiski između Luke Banovića, tadašnjeg saveznog sekretara za unutrašnje poslove i Slavka Zečevića, njegovog republičkog kolege iz Srbije. O tome se raspravljalo na sednicama SIV-a i Saveta za poslove državne bezbednosti Predsedništva SFRJ. Bez obzira na sadržinu donete Odluke o poslovima državne bezbednosti koju vrše pojedini savezni organi, nikada u potpunosti, nadležnosti i preklapanja službi državne bezbednosti SSUP-a i RSUP-a Srbije, a pogotovu kada je u pitanju operativni rad u Beogradu, nisu bile rešene, sve do raspada SFRJ.

Malo se zna o saradnji SB sa službama drugih država. Koliko se razlikuje medjunarodna saradnja službi bezbednosti posle Brionskog plenuma i danas?

Princip „partnerske saradnje“ ostao je, uglavnom, skoro na identičnim osnovama. Službe bezbednosti međusobno sarađuju zbog određenih bezbednosnih interesa. Postoje oblasti zbog kojih je saradnja neminovna. To se nije promenilo. Promenili su potencijalni pojavni oblici ugrožavanja. Potpuno su različite bezbednosne pretnje koje su bile prisutne u periodu koji se fokusira u navedenoj knjizi i sadašnjem aktuelnom trenutku. Smatram da su sadašnji pojavni oblici ugrožavanja nacionalne bezbednosti dinamičniji, naročito kada su u pitanju „asimetrične bezbednosne pretnje“, koje teraju države na saradnju i permanentnu razmenu određenih podataka.

Četrdeset godina nakon demonstracija na Kosovu, još se rešava pitanje KIM. Kakav je bio Izveštaj Saveznog saveta kada su u pitanju demonstracije na Kosovu koje su održane- 11.3.  i  2. i 3.aprila 1981.godine? I da li je taj izveštaj prihvatilo političko rukovodstvo Kosova?

Kada je u pitanju ocena demonstracija na Kosovu od 11. marta 1981. godine, bili su potpuno oprečni stavovi saveznih državnih i pokrajinskih organa. Savezni savez za zaštitu ustavnog poretka je nedvosmisleno ih okarakterisao kao neprijateljske, dok su pokrajinska tela i organi u početku imala dijametralno suprotnu ocenu. Interesantni su podaci izneti u ovom radu koji ilustruju u kojoj meri su određene činjenice u pokrajini tada zataškavane, kada je u pitanju neprijateljska i rušilačka delatnost pojedinaca i organizovanih grupa.

U knjizi navodite da su demonstracije iz 1981 " logičan nastavak neprijateljskog delovanja i podsećate na prve demonstracije u Prištini 27.11.1968.godine.

Demonstracije na Kosovu tokom 1981. godine, naročito one od 11. marta, to nije samo moja konstatacija, one su „nastavak kontinuiranog neprijateljskog delovanja koji ima svoje korene iz ranijeg perioda“. Sasvim razumljivo je podsećanje da su potpuno iste parole bile na njima u Prištini i 27.11.1968. godine. S tom razlikom što svih ranijih godina situacija na Kosovu sagledavana je potpuno neobjektivno, iz iskrivljenih vizira i niko, čini mi se, nije imao niti vizije, niti hrabrosti da taj problem, koji je stalno prikriveno tinjao na pravi način gasi, dok se on kao požar nije rasplamsao tokom 1981. godine.

Savezni savet za zaštitu ustavnog poretka pred raspad zemlje doneo je zaključke o bezbednosnim pretnjama u zemlji. Da li se iz tadašnjih dokumenata moglo zaključiti ko je u tom periodu targetiran kao spoljašnji, a ko unutrašnji neprijatelj zemlje?

Tokom devedesetih godina prošloga veka, pre početka ratnih sukoba i konačnog nestanka tadašnje države, njegove sednice proticale su u jalovim rasprava bez konkretnih zaključaka, puni konfuzije i bez mogućnosti da se postigne konsenzus o gorućim pitanjima. Skoro na svakoj sednici tog tela nezaobilazna tema bio je kosovski problem koji je krajem osamdesetih godina prošloga veka kulminirao, porast svih vrsta nacionalizama, amandmani na Ustav Slovenije, napad na pripadnike JNA, mitinzi obespravljenih Srba sa Kosova, međunarodni pritisci i neshvatljivo poimanje onoga što je na kraju bilo kao epilog – raspad dotadašnje države.