TRADICIONALNA MUZIKA NEMA ZNAČAJ KOJI ZASLUŽUJE

Etnomuzikolog Jelena Jovanović novi je član Srpske akademije nauka i umetnosti. U razgovoru kojim, inače, počinjemo seriju intervjua s novim akademicima, osvrnuli smo se na njene impresije o ulasku u najvišu naučnu i umetničku instituciju, te o statusu SANU i tradicionalne muzike u srpskom društvu.

Šta ste prvo pomislili kada ste saznali da ste kandidat za akademika? Kakve su bile vaše impresije kada ste izabrani za člana SANU?

– Nikad od kada radim u Muzikološkom institutu SANU, a to je od 1992. godine, nisam pomišljala da bih to mogla doživeti. Srećući se tokom radnog veka s akademicima, na prvom mestu s Dimitrijem Stefanovićem, muzikologom i dugogodišnjim direktorom našeg instituta, od koga sam uvek imala svesrdnu podršku, doživljavala sam tu poziciju kao nešto sasvim posebno, za šta je neophodno ispunjavati uslove koji su meni i nedostižni i nezamislivi, izvan mog delokruga, pa i interesovanja. Volela sam svoj poziv i uvek sam smatrala, a i sada smatram, da je to najvažnije, da je pozicija koju čovek zadobija zapravo rezultat napora koje ulaže tokom života, a da je vidljiva nagrada sporedna ako volimo ono što radimo i ako time možemo pozitivno da utičemo i na ljude oko sebe.

– Kada me je jednog dana akademik Ivan Jevtić, kompozitor, koga sam sticajem okolnosti poznavala odranije, pozvao telefonom i saopštio mi da hoće da me predloži za kandidata za akademika u ime Odeljenja likovne i muzičke umetnosti, bila sam zapanjena samom pomišlju da bi se to moglo meni dogoditi. Naravno, takav poziv nisam mogla da odbijem. Poslala sam svoju biografiju i bibliografiju, i nadalje je sve teklo vrlo pozitivno po mene, za šta, pre svega, mogu da zahvalim podršci članova Odeljenja. A potom, posebno me raduju reči predsednika SANU Vladimira Kostića, koji je novoprimljenim članovima Akademije nekoliko puta ponovio da su ih preporučile pre svega njihove reference i dosadašnji doprinos u oblasti nauke i umetnosti.

Kakvi su utisci posle ulaska u SANU?

– Mogu reći da je osećaj lep – kao da je neko prepoznao moj rad, pokazao da ga uvažava i pružio mi dodatnu priliku i nove mogućnosti da nastavim na isti način kao do sada. To je velika čast, ali i dodatna velika obaveza i odgovornost. Činjenica da je jedan etnomuzikolog primljen u redove akademika svakako je izuzetno priznanje humanističkoj disciplini kojom se bavim i prepoznavanje njenog značaja. Veoma mi je drago i počastvovana sam.

Kakav je uopšte vaš stav prema statusu Akademije u srpskom društvu? Koliki je danas zapravo njen uticaj i značaj?

– Akademija ima nesumnjivo veliki autoritet u našem društvu. Taj autoritet mogao bi da obezbedi značajan uticaj preko konkretnih aktivnosti u različitim društvenim oblastima, da doprinese pozitivnom razrešenju različitih problema, na mnogo nivoa. Mislim da je potencijal za delovanje zaista veliki.

Šta su za vas najveća srpska pitanja, recimo, u kulturnom ili umetničkom spektru? Kako biste definisali najvažnije izazove pred kojima se nalazi SANU u toj oblasti delovanja?

– Vrlo je nezahvalno, prema mom mišljenju, imenovati SANU kao instituciju koja je odgovorna, ili je u mogućnosti da dâ odgovore na komplikovana pitanja i izazove, kako kažete, u vremenu u kom živimo. Mnoštvo pitanja i problema moralo bi se rešavati zajednički, u saradnji s institucijama sistema, pri čemu svaka od njih nosi svoj deo tereta i odgovornosti. Možda bi uloga SANU u tom smislu mogla da bude kohezivna, budući da objedinjuje vrhunske stručnjake svih profila. Da ona bude ta koja će pomoći sabiranju snaga i kompetencija, s jedinstvenim i konstruktivnim ciljem.

A kako biste kao etnomuzikolog okarakterisali poziciju tradicionalne muzike u Srbiji? Koliko je čuvamo i poštujemo? I da li je izgubila bitku sa savremenim trendovima i modernim zvukom?

– Tradicionalna muzika u Srbiji ima svoju publiku i mislim, generalno, veliki broj poklonika. Većina njih lakše je prihvata u obliku koji nije originalan, i to je u redu, ali trebalo bi da i originalni izraz ima podjednaku pažnju medija i institucija, i da pravi nosioci tradicije budu na odgovarajući način uvaženi.

Može li se govoriti u kategorijama gubitnika, i ko su oni, u ovoj opštoj kakofoniji čiji smo svedoci? Ili ja možda nisam u pravu kad tvrdim da kakofonija postoji?

– Kakofonija nesumnjivo postoji i njom smo, nažalost, preplavljeni, posebno u svakodnevici, jer nam se na svakom koraku nude nekvalitetne, banalne komercijalne muzičke tvorevine, ili pak zvuci na ulicama koji skoro odreda, sa izuzetkom talentovanih mladih svirača, predstavljaju, prema mom osećanju, pravo nasilje nad prolaznicima i pogotovo stanarima okolnih zgrada. Gubitnici su, nažalost, često sami muzičari, prinuđeni da sve to slušaju i nemoćni da se odbrane. Njihov odnegovan muzički ukus, osećaj za meru, muzička kultura moraju da se povuku i priznaju poraz pred navalom populizma, agresivnosti, neukusa.

Negde sam pročitao da ste jedan od vodećih autoriteta u Srbiji kada je reč o praktičnom pristupu srpskom i balkanskom nasleđu. Koliko smo svesni značaja te baštine? I koliko kao nacija brinemo o nasleđu?

– Kad pevate tradicionalne pesme bilo kog naroda, pa i srpskog, vi usvajate i uživo reprodukujete obrasce koji odražavaju jedno prirodno, intuitivno zvučno podražavanje prirodnih pojava, proporcija, odnosa, i saobražavanje s njima. Tradicionalne pesme imaju u sebi pravilnost koju možete naći u prirodnim oblicima: zlatni presek, simetriju, ukrštaj, Fibonačijev niz; tu je ritmička komponenta kao mera univerzalnog protoka vremena. A te pesme pogoduju određenim životnim situacijama i trenucima. U tome je i veza između (etno)muzikologije i prirodnih nauka. Razumevanje tih prirodnih mera i odnosa može nam pomoći – ako mi to hoćemo – da budemo bolji ljudi.

– Tradicionalni muzički obrasci su, kako se izrazio Bela Bartok, savršene male muzičke forme koje u sebi imaju pravilnost jednog muzičkog mikrosveta. Naše seoske tradicionalne melodije naizgled su jednostavne – fraze su većinom kratke, sastoje se od ograničenog broja tonova, a i tekstovi osnovnih melopoetskih celina zasnovani su na svega jedan ili dva stiha – mislim na lirske, ne na epske ili pripovedne pesme. To su naizgled skromna, jednostavna sredstva. Međutim, mislim da bogatstvo i lepota formi koje se u tim okvirima mogu pronaći našim ljudima izmiču jer je za uočavanje tih vrednosti potrebno posvećeno slušanje, za šta se kod nas naprosto ne obezbeđuju potrebni uslovi.

Vi ste jedan od osnivača grupe „Moba”.

– Pevačka grupa „Moba”, koja od 1993. godine postoji i radi u Beogradu, imala je mnogo nastupa u zemlji i inostranstvu. Izvodimo tradicionalne seoske pesme Srba iz različitih krajeva. Održale smo nekoliko predavanja o srpskim pesmama u dečjim vrtićima, u osnovnim i srednjim školama. Prijem je uvek bio neočekivano dobar. Naša bojazan da će decu, pogotovo u vrtiću, uznemiriti pomalo „divlji”, snažni zvuci i glasovi, i napevi koje bi neko smatrao „neatraktivnim”, pokazivala se kao potpuno neopravdana: deca su budno pratila naše reči i pesme. Deca se ponašaju krajnje prirodno, intuitivno. Dakle, i potencijal tradicionalne muzike veoma je veliki. Ako se deca naviknu na nju od malih nogu, to će nesumnjivo doprineti jednoj unutrašnjoj stabilnosti. Ubeđena sam u to. Takav rezultat pokazuje se i pri praktičnom radu sa starijima u Srbiji i van nje. Svi oni, srednjoškolci, studenti, odrasli različitih profesija, stekavši iskustvo u pevanju tradicionalnih pesama, svedoče da je u pitanju sasvim poseban osećaj, osećaj „povratka samom sebi”, „povratka prirodi”, „povratka Bogu”. A generalni tretman tradicionalne muzike svedoči o tome da nema znakova da je takav njen uticaj na ljudsko biće prepoznat i da mu je dat značaj koji zaslužuje.

Neću biti originalan, ali svojevremeno sam člana SANU Isidoru Žebeljan pitao koja bi kompozicija najbolje išla uz ovakvu Srbiju. To isto pitam i vas.

– Upravo je prošlog četvrtka, 14. februara, na koncertu u Galeriji SANU premijerno izvedena kompozicija za glas i klavir Ivana Jevtića Su čim ćemo pred Miloša? na tekst Vjere Vukšić Vitošević. To izuzetno izražajno delo, potresnog sadržaja, otkriva, s jedne strane, duboku zapitanost pred lepotom ovog podneblja, talentima ljudi koji žive na njemu i njihovim tradicijama i, s druge strane, silaznu putanju koju, začudo, uprkos svojim darovima i bogatom nasleđu, kao društvo biramo usled mnoštva svakodnevnih pojedinačnih negativnih ličnih izbora koje činimo, a za koje opravdanja tražimo u drugima, umesto da biramo dobro rukovodeći se najboljim u sebi.

Šta vi najčešće slušate?

– Teško mi je da uopšteno kažem šta slušam. Veoma volim da slušam Mocarta, Čarobna frula je delo koje me je fasciniralo od detinjstva, kada su me roditelji upoznali s njim, ali rado slušam i njegove koncerte za violinu, klarinet, klavir. Volim da slušam Musorgskog, Debisija, solo pesme Riharda Štrausa; od dela popularne muzike kompozicije i izvođenja Stinga, Nore Džons, pevačice Moniku Salmaso (Brazil), Urnu (Mongolija), Vanju Lazarovu (Makedonija), kijevsku grupu za tradicionalnu muziku „Drevo”, ansambl „Vujičić” iz Sentandreje. Volim francuske šansonjere, grupu „Blackmore’s Night”. Muzika srednjeg veka i renesanse fascinira me od detinjstva. Ponosna sam što kod nas postoji ansambl kao što je „Renesans”. Izuzetno mi dobro čini pojanje crkvenog hora „Sveti Jovan Damaskin” i njegov kompakt-disk s Davidovim psalmima; svetogorsko pojanje takođe je nešto čemu se vraćam i što mi pomaže da uspostavim neku svoju ličnu ravnotežu. Od domaće popularne muzike, kao mala volela sam rane kompozicije sarajevske grupe „Kamen na kamen”; rado slušam „Disciplinu kičme”, „Partibrejkerse” i „Ju grupu”. Makedonska tradicionalna muzika i igra takođe su moja velika, velika ljubav.

Čiji biste koncert preporučili našim čitaocima?

– Čitaoce bih pozvala na sabor narodnog pevanja i stvaralaštva koji se održava u selu Šatornji kod Topole i u obližnjem manastiru Nikolje svake godine na Dan Ognjene Marije (Svete Marine). Sabor organizuju moji dugogodišnji prijatelji i tradicionalni pevači, uz podršku igumanije Evdokije.

Etnomuzikolog Jelena Jovanović novi je član Srpske akademije nauka i umetnosti. U razgovoru kojim, inače, počinjemo seriju intervjua s novim akademicima, osvrnuli smo se na njene impresije o ulasku u najvišu naučnu i umetničku instituciju, te o statusu SANU i tradicionalne muzike u srpskom društvu.

Šta ste prvo pomislili kada ste saznali da ste kandidat za akademika? Kakve su bile vaše impresije kada ste izabrani za člana SANU?

– Nikad od kada radim u Muzikološkom institutu SANU, a to je od 1992. godine, nisam pomišljala da bih to mogla doživeti. Srećući se tokom radnog veka s akademicima, na prvom mestu s Dimitrijem Stefanovićem, muzikologom i dugogodišnjim direktorom našeg instituta, od koga sam uvek imala svesrdnu podršku, doživljavala sam tu poziciju kao nešto sasvim posebno, za šta je neophodno ispunjavati uslove koji su meni i nedostižni i nezamislivi, izvan mog delokruga, pa i interesovanja. Volela sam svoj poziv i uvek sam smatrala, a i sada smatram, da je to najvažnije, da je pozicija koju čovek zadobija zapravo rezultat napora koje ulaže tokom života, a da je vidljiva nagrada sporedna ako volimo ono što radimo i ako time možemo pozitivno da utičemo i na ljude oko sebe.