Zoran Paunović je profesor engleske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i na Filološkom fakultetu u Beogradu. Prevodilac je i esejista. Završio je četvorogodišnji mandat u žiriju NIN-a za najbolji roman. Novi je član Srpske akademije nauka i umetnosti.
se u nastavku naše serije „Intervjui sa akademicima” osvrnuo na gotovo sve ključne tačke iz svog bogatog opusa, a sasvim prirodno krenuli smo od izbora za akademika.
Šta ste prvo pomislili kada ste izabrani za člana SANU? Koje su impresije dominirale? I kako ste vi to sve doživeli?
Već i to što sam se našao među kandidatima doživeo sam kao istinsko priznanje, posebno stoga što sam veliku podršku dobio i u Ogranku SANU u Novom Sadu i u Odeljenju za jezik i književnost SANU. Zaključio sam da je već i to za ovu priliku sasvim dovoljno, pa sam nastojao da u danima koji su prethodili izbornoj skupštini ne razmišljam previše o mogućem ishodu onog njenog dela koji se neposredno ticao mene, a u trenucima u kojima sam ipak na to pomišljao, trudio sam se da svoja očekivanja svedem na minimum. To mi je, izgleda, pošlo za rukom, pošto sam na vest o tome da sam postao član SANU reagovao sasvim iskrenim iznenađenjem – i čekanjem na potvrdu te vesti, da se ne bih prerano obradovao. A obradovao se jesam, veoma, jer smatram da je članstvo u SANU veliko, najveće priznanje ne samo za naučni rad već i za sveukupno delanje u našoj kulturi, priznanje koje se dodeljuje uz prethodno najtemeljnije moguće razmatranje svega što je kandidat ostvario tokom nekoliko decenija rada.
Opšrinije u štampanom izdanju magazina Srpska ekonomija i Tačka koji je na kioscima.