ARHEOLOGIJA JE MOĆNO POLITIČKO ORUĐE KOJE SE ČESTO ZLOUPOTREBLJAVA

Naš poznati arheolog Vujadin Ivanišević postao je 2016. inostrani član Francuske akademije nauka. Svedoči nam da je to za njega bio veliki podsticaj za sve ono što je uradio u oblasti arheologije i numizmatike, posebno u istraživanjama Caričinog grada.

Dve godine kasnije, Ivanišević je izabran za člana Srpske akademije nauka i umetnosti. U intervjuu za Tačku osvrnuo se na prve impresije nakon ulaska u Akademiju, govorio o njenom statusu u društvu, ali i o svojim profesionalnim izazovima.

– Biti član nacionalne akademije nauka i umetnosti jeste posebna čast i mislim da sam s takvim osećanjima dočekao prijem u SANU. Smatram da je to važno i za arheologiju, budući da u SANU donedavno nije bio nijedan arheolog, što jasno pokazuje da je ta važna naučna disciplina izgubila značaj u društvu. Nekada je u SANU bilo pet arheologa, dovoljno je pomenuti samo imena Milutina Garašanina i Dragoslava Srejovića.

Možda se nešto promeni s vašim izborom?

– Moj izbor mogao bi da bude podsticaj i za druge istraživače. On je potvrdio ono što sam uvek govorio mlađim saradnicima – da je vredno istrajavati u svom radu bez obzira na probleme i da uvek treba gledati u budućnost. Izbor mi omogućava kreiranje novih projekata u okviru Akademije, kao i ponovno stavljanje arheologije u agendu rada SANU. Istovremeno, to mi omogućava i ostvarivanje zajedničkih projekata između Srpske i Francuske akademije nauka.

Kako biste okarakterisali status SANU? I njen značaj u srpskom društvu?

– Mislim da Akademija ima svoje mesto u društvu. Moj utisak je, ipak, da se mi ne odnosimo s dužnim poštovanjem prema ljudima od znanja. Za svako društvo je važna uloga istaknutih naučnika i stručnjaka, koji često predstavljaju nosioce istraživanja, pa i vrednosti... Njihova uloga je važna u razvoju arheologije, ali i u rešavanju važnih problema, kao što je, recimo, valorizacija i zaštita kulturne baštine. Navedimo pitanje gondole između Kalemegdana i Novog Beograda, gde nisu temeljno sagledani svi problemi u vezi s njenim podizanjem.

Kakvo je stanje u arheologiji i s kojim se izazovima najviše suočavate?

– Osnovni problem predstavlja mali broj velikih arheoloških istraživačkih projekata, posebno onih vezanih za srednji vek i nacionalnu istoriju. Na prste jedne ruke možemo nabrojati ozbiljne projekte iz praistorije, antike i srednjeg veka. Razlog je, pre svega, nedovoljno finansiranje, koje predstavlja glavnu prepreku za razvoj arheologije. Današnja arheologija po mnogo čemu ne podseća na nekadašnju. Arheološka iskopavanja, koja su nekada bila njeno glavno obeležje, danas su dopunjena, tačnije obogaćena multidisciplinarnim istraživanjima, koja uključuju veliki broj specijalnosti. Ona uključuju sofisticirane metode prospekcije i detekcije, posebno iz vazduha, kao i brojne analize građe, arheološkog, arheobotaničkog i arheopedološkog materijala. Navedimo i datovanja pomoću metode C14 i analize DNK, koje danas predstavljaju standarde u arheologiji, a ne mogu se sprovoditi u Srbiji. Arheologija zahteva znatnija sredstva koja u velikoj meri omogućavaju osvetljavanje prošlosti. Svođenje istraživanja na male sonde daleko je od ozbiljnog pristupa savremenoj arheologiji.

Koliko smo kao nacija uopšte svesni značaja arheoloških istraživanja? I čemu nam služi baština?

– Zahvaljujući arheološkim istraživanjima otkriveni su mnogi spomenici koji danas čine deo naše kulturne baštine. Ta baština, a posebno brojni arheološki lokaliteti, pod udarom su nesavesnih kopača koji uništavaju spomeničko nasleđe. Srpsko arheološko društvo, mnoge naše kolege iz muzeja, iz Zavoda za zaštitu spomenika i iz naučnih institucija ukazivali su na taj gorući problem, koji, nažalost, uprkos brojnim nastojanjima struke, nije rešen. Nadležne institucije okreću glavu. I kada se „tragači za blagom” otkriju i procesuiraju, sudovi ih oslobode. Danas možete videti kako „istraživači” s detektorima slobodno šetaju po poljima.

Već dve decenije ste na čelu projekta Caričin grad. Jeste li zadovoljni rezultatima istraživanja?

– To je lokalitet koji se istražuje više od 100 godina, a već 40 zajedno s francuskim istraživačima. Od 2013. radovima su se priključili stručnjaci iz Nemačke sa značajnim finansijskim sredstvima. Zahvaljujući tome, bili smo u prilici da uradimo brojne analize građe i drugog materijala. Uključivanjem evropskih fondova uspeli smo da prvi put izvedemo LiDAR snimanja jednog arheološkog lokaliteta u Srbiji. Ta snimanja „skenerom” omogućavaju izradu izuzetno preciznog digitalnog modela terena pomoću kojeg je moguće iščitavanje antropogenih promena terena. Otkrili smo brojne tragove prošlosti, kao što su pravci pružanja bedema, zidovi objekata, trasa akvedukta i drugo. Osim toga, izvedena su i geofizička snimanja, u prvom redu geoelektrična i geomagnetna, a potom i georadarom. Vredi napomenuti da je za sto godina arheoloških iskopavanja bilo otkriveno deset, a za pet dana rada georadarom pet novih crkava. Ostaci zidova beleženi su svakih pet centimetara, na osnovu čega možemo zaključiti na kojoj se dubini nalaze pojedini objekti, koliko su očuvani, kao i slojeve rušenja. Na osnovu tih podataka dobijene su precizne osnove objekata, što će nam u budućnosti pomoći da kopamo precizno i da jasno definišemo strukture i obim radova.

Numizmatika je još jedna vaša profesionalna opsesija. Kakav je vaš stav prema novcu?

– U fokusu mojih numizmatičkih istraživanja nalazilo se prvenstveno novčarstvo Vizantije i srednjovekovne Srbije. Bio sam učesnik velikog evropskog projekta, a potom i autor važne publikacije o vizantijskom novcu od šestog do osmog veka. Reč je o korpusu ostava vizantijskog novca pronađenih na Balkanu i u Turskoj. To je važna publikacija koja se često citira u naučnoj literaturi. Smatramo da je ta vrsta projekata budućnost numizmatike. Proučavanje numizmatike važno je i za otkrivanje savremenih falsifikata koji su preplavili tržište antikviteta. Smem slobodno da tvrdim da i velike aukcijske kuće danas prodaju falsifikate.

Autor ste monografije Novčarstvo srednjovekovne Srbije, u kojoj ste predstavili monetarni sistem tog doba. Može li da se povuče paralela sa savremenom Srbijom?

– Velike inflacije u Jugoslaviji koje su proizvodile bezvredan novac pomogle su mi da razumem neke od važnih aspekata monetarne politike. To je vreme kada je kolao bezvredan nacionalni novac i nemačka marka, koja je zapravo bila glavna novčana jedinica u opticaju. Iste mehanizme imali smo u antičko vreme, u srednjem veku, kao i u vreme osmanske države. Tako je u vreme Vizantijskog carstva solid, zlatan novac, bio glavna novčana jedinica, dok je ostali novac korišćen za raskusuravanje. Kasnije je tu ulogu preuzeo mletački zlatni dukat, koji su savremeni istoričari prozvali dolarom srednjeg veka. U to vreme na Balkanu su kolale bezvredne osmanske akče, srebrni novac s velikim primesama bakra, ili bakarne mangure, svodočanstva posrnule ekonomije.

Kako su se srpski vladari, a kako smo se mi kao narod tada odnosili prema novcu?

– O pojedinim važnim aspektima novčarstva srednjovekovne Srbije govore retki izvori. Zahvaljujući svojim istraživanjima došao sam do važnih podataka o srpskom srednjovekovnom novcu – o cirkulaciji srpskog novca u Bolonji 1305. godine. Tada je srpski novac potpuno zavladao tržištem Bolonje, tako da je njeno gradsko veće zabranilo njegovo korišćenje. Ta odluka brzo je povučena jer su velike količine srpskog novca preplavile lokalno i okolna tržišta. Tada je izdata kursna lista na kojoj je bila naznačena vrednost pojedinih emisija dinara kraljeva Stefana Dragutina i Stefana Milutina. Drugu važnu ekspanziju srpskog novca zabeležili smo u vreme cara Stefana Dušana, čiji je novac u znatnim količinama cirkulisao u oblasti delte Dunava i crnomorske regije. Vredi napomenuti da su srpski vladari vodili jasno definisanu monetarnu politiku koja se odlikovala konstantnom devalvacijom novca, postepenim spuštanjem težine i finoće dinara. Srebrnom novcu dodavali su bakar i na taj način ostvarivali deo svojih prihoda. U jednom od objavljenih radova ukazao sam na to da su značajna osvajanja kralja Stefana Dušana bila finasirana upravo inflatornim emisijama novca.

Naravno da srpski vladari nisu stalno obarali vrednost novca. U svojim istraživanjima ukazao sam i na važne monetarne reforme, od kojih vredi pomenuti one cara Stefana Dušana i despota Stefana Lazarevića. Treba istaći da su srpski vladari u srednjem veku kovali niz paralelnih emisija novca obeleženih ćiriličkim i latiničkim pismom.

Na koji način arheologija doprinosi osvetljavanju seobe naroda?

– Seoba naroda predstavlja jednu od centralnih tema kasnoantičke istorije, kao i arheologije. To je ključni period istorije Evrope kada počinje oblikovanje novih granica i novih država čiji obrisi sežu do današnjih dana. Taj fenomen može se pratiti na našem području od kraja četvrtog do sedmog stoleća, pa i kasnije. Reč je o periodu velikih kulturnih, društvenih i ekonomskih promena koje su dovele, naposletku, do propasti antičke civilizacije. U svojim istraživanjima pokušavamo da odgovorimo na važno pitanje trajanja i zamiranja, pa i nestanka uređenog društva – civilizacije. Poseban problem predstavlja proučavanje Slovena, čije je postojanje i prisustvo jasno naglašeno u istorijskim izvorima, a čije tragove izuzetno retko nalazimo. Reč je o velikoj enigmi naše arheologije. Problem leži u slaboj istraženosti jer nema ozbiljnih projekata i sredstava. Mnogo je propušteno prilikom izvođenja velikih infrastrukturalnih projekata kao što su auto-putevi, kada je istraživanje arheoloških lokaliteta bilo zanemareno. Zatajile su u prvom redu institucije zaštite koje nisu ukazale na značaj zaštitnih arheoloških istraživanja.

Kako to preduprediti? I rešiti taj problem?

– Ti problemi mogu se rešiti ozbiljnijim angažovanjem struke i vraćanjem arheologije na mesto koje zaslužuje u izučavanju i čuvanju kulturne i istorijske baštine. Potrebna je bolja i temeljnija priprema kako za velike tako i za male projekte koji će sprečiti uništavanje arheoloških lokaliteta. Nedostatak arheološke karte Srbije predstavlja prepreku boljem planiranju izrade infrastrukturalnih projekata. Dodajmo da je na Kosovu započeta izrada arheološke karte i da su objavljene dve sveske, čiju je izradu pomogla i međunarodna zajednica. Ta karta je posebno problematična jer je najveći broj srpskih toponima izmenjen, čime je izbrisan identitet jednog naroda. Vrlo često, a to se dovoljno ne uviđa, arheologija predstavlja moćno političko oruđe koje se neretko koristi i zloupotrebljava. Upravo zato je potrebno da arheologiju shvatimo kao ozbiljnu nauku koja istražuje i vrednuje istorijsku i kulturnu baštinu i da ne treba da ostavimo drugima da tumače istoriju krivotvoreći činjenice.