POLITIČKO NASILJE SVE VIŠE POSTAJE MODEL KOMUNIKACIJE

Reklo bi se da je nasilje staro koliko i čovek. Ako idemo po toj analogiji, onda je političko nasilje staro koliko i politika. Čini se da je nasilje imanentno ljudskoj prirodi i da je mudri Makijaveli bio u pravu kada je tvrdio da je čovek un mezzo bestia e mezzo uomo, tj. pola čovek, pola životinja. Budući da živimo u vremenima u kojima se više nego ikada priča o ljudskim pravima, a s druge strane, više nego ikada ratuje, čini se da je Makijaveli ipak bio pomalo naivan. Ljudska vrsta može biti mnogo surovija nego što je to stari dobri Makijaveli i mogao da pretpostavi. Čovek sve više pokazuje animalni deo svoje (destruktivne) prirode, u kome nema mesta humanosti, a nasilje postaje osnovni model komunikacije. O tome svedoče neki od najbrutalnijih ratova sadašnjice (kao što je onaj u Siriji), teroristički napadi s morbidnim porukama straha, na hiljade porušenih ognjišta, nove migracije koje s pravom možemo nazvati seobom naroda...

ČOVEK I ŽIVOTINJE

Iako ovaj destruktivni segment čovekove prirode nazivamo životinjskim, tj. animalnim, uverena sam da smo u velikoj zabludi. Naime, nijedna životinja nije sposobna da uradi pripadniku svoje vrste ono što je čovek sposoban da uradi drugom čoveku. Životinje napadaju jedne druge kada su gladne, kad štite svoju mladunčad ili kada se brane od predatora. Čovek je jedino biće na ovoj planeti koje može ubiti bez ikakvog razloga, uprkos tome što ima ratio, koji ga izdvaja iz širokog carstva životinja. Čak i kada se bore za dominaciju, životinje ne ubijaju pripadnike svoje vrste. Dobar primer za to je borba između vukova oko predvodnika čopora. Još je Konrad Lorenc u svojim istraživanjima utvrdio da vukovi u međusobnim borbama uvek kontrolišu ugriz na vratu (žili kucavici) jedni drugima – jer cilj nije da se protivnik ubije, već da se pokaže ko je jači. Iz toga bi čovek kao superinteligentno biće mogao da nauči nešto i od životinja.

Kao najflagrantniji oblici manifestacije političkog nasilja, ratovi su dobar primer čovekove brutalnosti. Ratovi su nemilosrdni prema svima, pa čak i prema onima koji apsolutno nisu krivi ni za šta, a to su deca. Dobar primer ljudske bestijalnosti jesu logori za decu u ustaškoj NDH. Jedno od takvih tužnih mesta bio je i logor Jastrebarsko, u koji su dovedena deca s Kozare. To je jedinstven primer dečjeg logora u svetu, u vreme Drugog svetskog rata, u celoj okupacionoj zoni koju su držali nacisti i fašisti. Vremena se menjaju, a brutalnost ratova i dalje ostaje, upkos mišljenju da se čovečanstvo razvija u pozitivnom smeru. Na sirijskom ratištu više od 2.000 dece-ratnika obučavano je za najkrvoločnija dela. Ako je istina ona Frojdova misao da je dete otac čoveka, zapitajmo se kakva nam to budućnost predstoji s uništenim detinjstvima i ukradenim mladostima.

Savremeni čovek je u velikoj meri evoluirao u svim oblastima života – stvorio je novu tehniku i tehnologiju, usavršio načine komuniciranja, napravio veštačku inteligenciju, sprema se za osvajanje univerzuma… Planeta Zemlja postala je tesna. U toj tehničko-tehnološkoj ekspanziji kao da smo izgubili dušu. Koncept opšteg dobra o kome su toliko pričali antički filozofi postaje obezvređen. Egoistični individualizam zaboravlja onu Periklovu misao da kada je zajednici dobro, biće dobro i pojedincu. Međutim, ukoliko zajednica propadne, propadamo i mi kao individue s njom.

RELIGIJA I RECIPROCITET

U doba neoliberalnog kapitalizma, kada je novac glavna religija, granica između dobra i zla postaje zamagljena. Sve je podređeno profitu, uključujući i našu bezbednost. Neoimperijalistički ratovi vode se pod geslom „oslobođenja” ili „demokratizacije”, a pravo pojedinca supstituisano je pravom multinacionalnih korporacija. Nasilje s ulica prenelo se u virtuelni prostor. Teroristi koriste najsavremenije načine komuniciranja putem „dark neta” i enkriptovanih aplikacija kakve su Telegram ili Zola, s lakoćom šeruju violentne sadržaje na društvenim mrežama i šire propagandističke poruke. Nasilje je svuda oko nas. Kako da se zaštitimo od mase nasilnih sadržaja kojima smo preplavljeni ne samo u virtuelnom prostoru već i u svakodnevnom životu? „Čovek nije ostrvo sam po sebi”, kao što reče Hemingvej (Za kim zvona zvone, Don Džon), svi smo mi deo jednog šireg sistema, povezani poput spojenih sudova. Rat u Siriji imao je konsenkvence po čitav svet u vidu enormnih migracionih kretanja. Pojava džihadističke ideologije Islamske države rezultirala je jačanjem ekstremne desnice širom sveta. Sada imamo na delu nešto što se može nazvati reciprocitetom nasilja – kada jedna vrsta nasilja proizvodi drugu. Ali kao što je poznato da se vatra vatrom ne gasi, tako se ni nasilje ne može sprečiti nasiljem.

ŽIVO BLATO

Talas nasilja zapljuskuje obale svih zemalja širom sveta. To vidimo i po protestima od Venecuele, preko „žutih prsluka” u Francuskoj, pa sve do našeg brdovitog Balkana. Bure baruta, kako još nazivaju naš tragičan i prelep Balkan, ne bi bilo tako opasno da se u njega ne doliva novi barut dopremljen iz modernih inostranih kuhinja. Da je latinska izreka „Nomen est omen” tačna, vidimo i po etimologiji reči Balkan, koja potiče od reči balk, što u osnovi znači blato (Halil Inaldžik). I mi smo odista simbolički zaglavljeni u tom živom blatu iz koga nikako ne možemo da izađemo. Sigurna sam da nam nasilje neće biti od koristi, već da ćemo zbog njega samo još više potonuti.

Stari Grci smatrali su da nasilju nema mesta u politici i da je ono svojstveno varvarima i pretpolitici. Ako je tako, ostaje nam samo da se pitamo da li smo usled ekspanzije političkog nasilja kao civilizacija regresirali na nivo pretpolitike. Uprkos poplavi političkog nasilja širom sveta, duboko verujem da sve ono što se zasniva na violentnosti nije održivo – bar ne na duge staze. Jer kako reče Alfred Adler: „Tamo gde prestaje moć” – a ja bih dodala i nasilje – „počinje ljubav”. A ovaj svet postao je i opstao ipak zahvaljujući ljubavi, a ne nasilju.