Elita na zadatku

Proglašavan je za rušioca bratstva i jedinstva, za tvorca teorije genocidnosti hrvatskog naroda... Sve to skupa jeste neugodno, ali nikada ga nije zaustavilo. Akademik Vasilije Krestić smatrao je da kao istoričar mora da poštuje struku do kraja, da ne sme ništa da flasifikuje i da mora da na temelju prvorazrednih izvora izvlači zaključke.

Slovite za jednog od vodećih srpskih istoričara koji nije bio posvećen samo nauci već i sudbini svoga naroda, intelektualca koji je uvek glasno iznosio istine, čak i onda kada one nisu bile nimalo popularne. Koja je cena nepristajanja na nametnuto, politički korektno tumačenje stvarnosti?

– Pre nekoliko godina objavio sam knjigu sećanja, memoarsko delo pod nazivom „Zapamćenja”. Tu sam govorio o izazovu bavljenja istinom. Nije bilo nimalo jednostavno ni lako. Kada sam, recimo, 1966. u „Književim novinama” objavio tekst o genezi genocida nad Srbima u NDH, koji je izašao u dva broja, počeli su napadi u ondašnjoj štampi i na televiziji. Nije postojao nijedan hrvatski list koji se nije okomio na Krestića, iako nigde nisam rekao, što su oni učitavali, da je hrvatski narod genocidan. Tada me je Akademija uzela u zaštitu, a Odeljenje istorijskih nauka reklo da stoji iza svega što sam napisao. Proglašavan sam za rušioca bratstva i jedinstva, za tvorca teorije genocidnosti hrvatskog naroda... Sve to skupa jeste neugodno, ali nikada me nije zaustavilo. Smatrao sam da kao istoričar moram da poštujem struku do kraja, da ne smem ništa da flasifikujem i da moram da na temelju prvorazrednih izvora izvlačim zaključke, da je tu moje pokriće. To je bila moja moralna obaveza i nisam se osvrtao na posledice. S tog stanovišta sam ulazio u nauku i radio, a osim toga, znate, i moja priroda je takva.

Danas, čini se, takva javna kažnjavanja intelektualaca više ne postoje. Da li su se promenila vremena ili okolnosti?

– U ono vreme, ako ste štrčali i bili nepodobni zbog ovih ili onih razloga, bili ste kažnjavani i žigosani. Danas vas jednostavno prećute. Naoko vi imate pravo da pričate i pišete šta hoćete, ali posledica je to što možete da budete marginalizovani, izbačeni iz društva. To može biti gora kazna.

Smatrate li da je primarni zadatak intelektualne elite da bude angažovana oko pitanja nacionalnih interesa?

– Postoje različiti tipovi intelektualaca i naučnika. U akademskoj zajednici ima mnogo onih koji su se posvetili svom poslu, ali su neki od njih introvertni, dok bi drugi pak želeli da istupaju javno, ali za to nemaju hrabrosti. Moje mišljenje je da pravi intelektualac nije pravi ako je spreman samo na to da se začauri, sedi za svojim pisaćim stolom, stvara i doprinosi naučnoj istini. Smatram da ono što znam i čime raspolažem moram da predočim i široj javnosti.

Prvi ste razobličili ulogu biskupa Štrosmajera i utvrdili da iza njegovog jugoslovenstva stoji pokušaj unijaćenja pravoslavnih. Koliko vas je koštalo to otkriće?

– Dnevni list „Politika” objavio je moj tekst u kojem sam stavio do znanja da biskup Štrosmajer nije bio ikona jugoslovenstva kako su ga predstavljali. Tada ni izbliza nisam znao sve ono što danas znam o njemu. Tako je nastala knjiga „Jovan Štrosmajer, Hrvat, velikohrvat ili Jugosloven”. Moram reći da sam pisao s puno poštovanja o njemu kao vrsnom političaru, prvorazrednom katoličkom svešteniku, čoveku poštovanom u celoj Evropi, ali ono što mu pripada moralo se reći. Posle tog teksta u kojem sam govorio o problemu i nazivu jezika i objasnio da to nije lingvističko niti jezičko već političko pitanje, Petar Stambolić me je optužio da licitiram jugoslovenskom idejom. Objasnio sam mu da iz sveg glasa vrištim da je ono što sam napisao i govorio tačno i neporecivo. Nekoliko dana kasnije pozvao me je. Svojim promuklim glasom rekao je: „Druže Krestiću, dobio sam vaše tekstove i moram da vam se izvinim.” Pretnje sam dobijao i iz inostranstva. Prolazio sam kroz razne faze, ali sam opstajao, primao i zadavao udarce.

Koliko se ta borbenost i nepokolebljivost može objasniti činjenicom da ste se dugo bavili sportom?

– Veoma. Baveći se sportom, shvatio sam da se za uspeh treba boriti. I to sam uneo u nauku. Borio sam se za stavove, odgovarao na napade, uzvraćao, istrajavao. Kada danas sabiram sve tekstove u jednu knjigu, vidim koliko je u pojedinim polemikama bilo žestine i spremnosti da se uhvatim u koštac sa alama i vranama spremnim da mi skinu glavu.

Zahvaljujući vama objavljena su i izostavljena poglavlja kapitalnog dela Viktora Novaka „Magnum crimen”?

– Đak sam Viktora Novaka. Još kao docent, od pokojnog Sime Simića, vrsnog novinara, kuma Viktora Novaka, čuo sam da „Magnum crimen” nije kompletan, da su neki delovi, na zahev Hrvata, izostavljeni. Nisam znao o čemu je reč, ali sam to zapamtio. Kada sam postao direktor Arhiva 1991. imao sam to zadovoljstvo da od ćerke Viktora Novaka kupim njegovu kompletnu zaostavštinu. Reč je o preko 100 arhivističkih kutija. Između ostalog, tu smo našli i kompletan tekst i ogromnu količinu građe na kojoj je nastao „Magnum crimen”. Tu su bila i dva poglavlja koja su rukom Viktora Novaka ispravljana, na kojima je radio korekture. Nedugo zatim jedan moj prijatelj pitao me je šta može da uradi za dobro srpskog naroda. Rekao sam da bi bilo veoma dobro ako bi mogao da finansira da se dopunjeno izdanje „Magnum crimena” prevede na engleski. Akademija, iako smo iza te knjige stali Milorad Ekmedžić, Viktor Novak i ja, dakle tri akademika, nije pristala da podrži tu ideju s objašnjenjem da nije praksa da objavljuje tuđa izdanja. To je bila sramna tačka u istoriji Akademije s Nikolom Hajdinom na čelu.

Akademiji su nekada zamerali srpsko stanovište, a zatim je optuživali da od njega odstupa. Kada je ona na najbolji način uspevala da odgovori na izazove duha vremena?

– Negde sam napisao, a mislim i dalje da je zvezdani trenutak Akademije bio u vreme Memoranduma. Tada su patriotski duh, osećanje državotvornosti i odbrana srpskih nacionalnih i državnih interesa apsolutno bili na dužnom nivou. Tada je Akademija, iako nije bila pozvana da se bavi politikom, znala da mora da istupi sa svojim stavom u trenutku kada jednopartijski sistem nije mogao da, trpeći pritiske iz severnozapadnih republika, brani srpske interese. Usledili su žestoki napadi na Akademiiju. Kasnije, s dolaskom Nikole Hajdina na njeno čelo, ta institucija zauzela je kurs da je najbolje povlačiti se i prilagoditi dnevnoj, u to vreme dosovskoj politici, koja nije bila na nivou nacionalnih i državnih interesa. Tada je iznuđeno trostruko povećanje akademijskog dodatka. To je bio trenutak kada je Akademiji i svima nama kupljen obraz. Tada smo se prodali. Postojale su i namere da se iz naziva Akademije ukloni odrednica srpska. S dolaskom novog rukovodstva stvari su se znatno izmenile. Iako se s novim predsednikom ne slažem oko nekih pitanja, moram reći da je atmosfera u Akademiji sasvim drukčija od kada je on na njenom čelu. Akademija danas radi i živi i u njoj je dozvoljeno raznoglasje.

Bili ste član Komisije koja je pripremala Memorandum, jedan od njegovih pisaca, priređivač tog teksta za objavljivanje i svedok potonjih događaja. Retko da je koji dokument pre i posle izazvao toliko ostrašćenih kritika. Pričalo se da je on bio i putokaz Miloševiću.

– Da bi se pokazalo i dokazalo da je Memorandum velikosrpski, da predstavlja opasnost za čitav region, sistematski su širene vesti da iza njega stoje Slobodan Milošević i Dobrica Ćosić. Pripisivati Miloševiću Memorandum kao program za njegovu politiku čista je izmišljotina. Kad se to čini, zaboravlja se da je i on, kao i većina njegovih partijskih drugova, napao Memorandum i da za sve vreme svog vladanja nije našao za potrebno da poseti Akademiju. Uz to, kako je Memorandum od vladajuće partije proglašen za antikomunistički spis, a Milošević je bio i ostao komunista i levičar do kraja života, samo naivni i neobavešteni mogu poverovati da je Memorandum njemu služio kao putokaz u politici.

Koliko su opasna prekrajanja istorije? Da li može da se očuva naša svest o kontinuiranom stradanju, stradanju u nizu, u Hercegovini, Podrinju i Lici, ako pristajemo da sami licitiramo brojem stradalih u Jasenovcu? Zašto se dešava da mi sami dovodimo u pitanje predanje naroda o 700.000 ubijenih?

– Nameću se ličnosti koje se predstavljaju kao tumači genocida, a koje se nikakvom naukom u vezi s genocidom nikada nisu bavili. Oni nemaju niti jedan ozbiljan rad o toj temi, ali zato znaju da licitiraju s brojem žrtava, ignorišući izvorne podatke i sve ono što je na tu temu pisano. Oni logiciraju na svoj način i iznose nešto što može biti atraktivno, navodno novo, i u svakom slučaju provokativno. A koliko je činjenicama potkrepljeno i da li je to stvarno tako, to ih ne interesuje. To je vrsta hohštapleraja, i odaje neozbiljnost i neodgovornost. Druga je stvar kako takve ideje i stavovi imaju prođu u javnosti.

Da li cilj revizionista istorije jeste da se Crkvi kao čuvaru sećanja nametne mišljenje da su žrtve u NDH samo one prebrojane, iako je tačan broj nemoguće utvrditi?

– Opasno je nametati stavove koji nemaju pokriće u naučnoj istini. Ne može se logicirati i iznositi mišljenje samo zato što to neko tako misli. U knjizi „Genocidom do Velike Hrvatske” kao istoričar bavio sam se temom hrvatske istorije, Srba u Hrvatskoj, jugoslovenskom idejom, imajući pred sobom ogromnu građu. Istražujući, došao sam do zaključka da se prvo mora objasniti zašto nastaje genocid, kada nastaje, ko ga stvara, u kojim uslovima, zbog kojih ciljeva i u koje vreme. To je jedno od mojih krucijalnih dela. Iako se nisam bavio brojem žrtava i nisam licitirao, u knjizi sam izneo rešenja koja niko do tada nije dao. Danas se umanjivanjem broja žrtava, na čemu je radila i Tuđmanova istoriografija, bavi i jedan srpski episkop.

Ima li istorije bez arhiva?

– Danas se sve svodi na interpretacije i tumačenja, ali nisu dovoljni samo pamet i čitanje postojećih knjiga i radova već bi temu uvek trebalo inovirati. Nauka istorijska je takva da traži izvore. Bez izvora nema ništa. Istražujući u arhivima od Beča do Pešte i dalje, počeo sam da čitam goticu, koju nisam učio na studijama. To je bila gotica, kurzivna, koja je i Nemcima teška za čitanje. No, trebalo je biti spreman za korišćenje sve te građe koja je bila na raspolaganju. Žao mi je što danas mlađe generacije, koje su nesumnjivo pametne i vične korišćenju tehnike, nemaju snagu, volju, želju i strpljenje da se bave istinskim istraživanjima. Mislim da je problem u tome što su naša nauka i istoriografija skrajnute, i što, takođe, bežimo od kritike. Nema istinske kritike u našoj istoriografiji. A bez kritike nema ni nauke. Ona ne treba i ne sme da bude uperena na ličnost, ali mora da bude usmerena na delo. Ona može da podstiče, osporava i hvali. To je nekada postojalo. Naša istoriografija vrlo je rano prihvatila i primenjivala kritičke metode. Ilarion Ruvarac stvorio je u 19. veku kritičku istoriografiju bez obzira na to što u njegovoj kritici ima i te kakvih preterivanja i stavova koje danas ne bismo smeli da prihvatimo. Kada nema kritike, u istoriografiji se otvara prostor za svaštarenje. Postoje skribomani koji pišu knjige, pronalaze izdavače i predstavljaju se korifejima nauke, a u stvari nude kompilacije. Postoje kompilativna dela koja ne vrede ništa, ali se pisci tih dela reklamiraju kao naučnici.

Kako tumačite najnovija zbivanja na Filozofskom fakultetu?

– Mislim da prisustvujemo opštem padu naučnih vrednosti i naučnih institucija, pa i onih na najvišem univerzitetskom nivou. To se ne dešava samo na Filozofskom fakultetu već je slično i na Filološkom, gde dr Predrag Piper i dr Darko Tanasković nisu bili predloženi za status profesora emeritusa. Reč je o ljudima koji imaju ime, prezime i dela, i ako oni ne mogu da prođu pod tim kriterijumima, a ko će onda moći? Isto se desilo i s Mirom Radojević, koja je moj student, dobar istoričar, trezven, dobar znalac i istraživač, časna osoba. Ona je zasmetala zato što je izabrana u Akademiju. Na tom fakultetu ima osoba koje su pretendovale da budu članovi Akademije, ali nisu izabrane, i to s razlogom.

Šta nam govori istorijsko iskustvo, kakav bi spoljnopolitički kurs Srbija trebalo da zauzme a da pritom zaštiti svoje prvorazredne interese?

– Mislim da se nalazimo pred pitanjem dokle ćemo moći da laviramo između Istoka i Zapada. Lično nikakvo poverenje nemam u Zapad s obzirom na istorijsko iskustvo iz koga možemo izvući pouke. Plašim se da svako udaljavanje od Rusije može da bude mnogo štetnije nego približavanje. Raduje me što se Zapad urušava, i u tome leži moja nada. Očito da je svima stalo do ovoga prostora.