Odlazak u šoping – zadovoljstvo ili napor

O tome da li loše raspoloženje leče kupovinom, da li jednostavno vole da kupuju ili odlazak u radnje pomeraju dok mogu, pa idu tek kada su „prinuđene”, koliko su novca spremne da izdvoje i na šta bi potrošile „poslednji dinar”, ćaskale su u čuburskom kafiću „Zvuci srca” novinarka Prve televizije Jelena Kikić i urednica na Radio Beogradu Nataša Raketić.

– Volim da idem u šoping i kada ništa ne kupujem, idem i namenski i nenamenski, ali tačno znam gde šta mogu da nađem, pa onda i odlazim u određene radnje i kupim šta mi treba – kaže Nataša.

Tržni centri

Zahvaljujući jednoj drugarici, ona poslednjih godina ide u šoping bez kupovine. Bilo joj je, kaže, čudno kada ju je drugarica pozvala prvi put da odu u tržni centar, ulaze u prodavnice, razgledaju, probaju i ništa ne kupe.

– Ona me je pozvala i rekla mi da je to dobro za samopouzdanje, a meni je, u prvi mah, delovalo upravo suprotno – deprimirajuće, da idem, gledam i nešto želim, a nemam para da kupim. Međutim, saznala sam na taj način mnogo novih stvari, o modelima, brendovima, kao i da sam bila u zabludi da su neke radnje ultraskupe, a u stvari, imale su samo dobar marketing. Shvatila sam, takođe, i da mi niko neće zameriti ako uđem u neku radnju i ništa ne kupim, tako da sam zavolela šoping uz tu drugaricu – priča u dahu Nataša.

Jelena ističe da u kupovinu ide samo kada mora jer uopšte ne voli da kupuje.

– Imala sam ranije frustraciju što ne mogu za sebe ništa da nađem, uđem u pet prodavnica i nema mog broja. Tako je bilo pre dvadeset godina, dok je pre deset počela da se javlja razlika u ceni, platićeš više jer ti je stopalo duže i spada u mušku kategoriju – objašnjava Jelena.

Kaže da ju je sve to nerviralo, ali da je sada taj problem prevazišla, mada i dalje nerado ide u šoping jer ne voli zatvoren prostor i gužve. U tržnim centrima joj je vrućina, naporna su joj svetla, šarenilo, nema gde da ostavi jaknu, pije joj se voda. Ona ističe i da ne ide u kupovinu samo zato što je promena sezone, mode ili jer se nešto novo pojavilo.

– Nisam razvila to kod sebe, umara me kupovina, teška mi je i izbegavam je koliko god je moguće. Bila sam samo u dva tržna centra, i to ukupno pet puta, otkako su počeli da niču u Beogradu – kaže Jelena i konstatuje da je mnogima odlazak u tržni centar vid zabave i relaksacije.

U tržnim centrima gužva zaista može da bude frustrirajuća, nadovezuje se Nataša, koja je kao novinar ipak sve to počela da posmatra s druge strane, pa joj je interesantno otkud ljudima toliko para da iznose silne kese iz tržnih centara, što je, po njenom mišljenju, fenomen u zemlji s prosečnom platom od 400-500 evra.

– Ne spadam u one koji moraju dva dana da razmišljaju pre nego što se odluče da nešto kupe, već odmah kupim ono što mi se dopadne – dodaje Nataša.

Rasprodaje i second hand radnje

Pre petnaest godina, tokom službenog boravka u Parizu, Jelena se šokirala kada je videla kako ljudi kupuju bale garderobe, probaju odeću bez ulaska u kabinu, za pet evra uzimaju stvari koje su prethodno koštale 100 evra. Taj potrošački mentalitet ju je zapanjio.

Efekat hrčka je, kaže, nešto što je i sama iskusila. Čuvala je beskorisne stvari s namerom da ih nekad obuče, ali je jednog dana odlučila da sve to pokloni i odnese na mesta gde se može upotrebiti. Nešto je poklonila Svratištu, a nešto odnela u Zvečansku.

– Jedan od velikih zagađivača je i modna industrija, koja proizvodi ogromne količine robe, i zapitala sam se gde završe milioni patika. Takva svest ovde ne postoji – rekla je Jelena i dodala da vlada logika da „možeš da priuštiš, pa gomilaš”.

Na pitanje da li kao mnogi koji žele da uštede letnje stvari kupuje zimi, a leti zimske, obe odgovaraju da ne praktikuju takvu kupovinu i da idu samo namenski, kada im nešto treba.

Što se tiče prodora navika sa Zapada kao što je „crni petak”, tj. ogromna sniženja i čekanja u redovima da bi se nešto pazarilo, Nataša kaže da je psihologija mase čudo, jer kupuješ i ono što ti treba i ono što ti ne treba.

– Ali i to će proći, jer dugo smo živeli u zemlji bez izbora. Samo ako si imao nekog u inostranstvu, mogao si da dobiješ, recimo, starke, a sada kada konačno imamo neke brendove i sniženja, ljudi su počeli da otkrivaju svet kupovine i to pomalo rade histerično, pa postoji borba između kupaca i prodavaca.

Događaji kao što su „Black Friday” ili „Online Monday”, smatra Jelena, samo pokazuju da postoji osmišljen lanac kupovine. Ljudi su dobro proučili kada se i u kom trenutku neka vrsta robe najbolje prodaje i onda se ustreme kao kopci da nešto kupe.

– Pre ću otići da probam dobru klopu nego da kupim nešto samo zato što je jeftino – kaže ona.

Jelena ne kupuje u second hand radnjama, ali nema ništa protiv toga i kaže da je ulazila da vidi kako izgleda nešto što košta 150 dinara. Kaže da je izbor ogroman i da se u njima prodaje more robe za raznorazne uzraste, veličine...

– Super je što neko može da kupi za 150 dinara, recimo, jaknu, suknju i majicu i da se za ukupno 450 dinara obuče – dodaje Jelena.

Prema Natašinom mišljenju, takve radnje dobre su za onog ko „ima oko za to” i stila, pa u moru stvari ume da odabere odevnu kombinaciju koja je „pun pogodak”. U tim prodavnicama, smatra ona, ima boljih modela i kvalitetnijih stvari nego u nekim nazovi brendiranim radnjama.

Nataša je ispričala da je jednom sa sestrom stajala pred prodavnicom poznatog brenda misleći da je reč o skrivenoj kameri jer je lutka bila očajno obučena i nije se znalo šta se uopšte nalazi na njoj.

Novogodišnja groznica

Novu godinu Jelena preskače, tj. poklanja tek kada praznik prođe.

– Sa svih strana zaskaču me reklamama, bilbordima, mame i upozoravaju, „moraš”, „kupi”... Nisam ni ranije tada kupovala, a sada prema tome osećam sve veću odbojnost – objašnjava Jelena.

Uticaj sredine je, kaže, ogroman, ali ona niti voli da kupuje drugima uoči Nove godine niti očekuje veliki poklon, već joj je dovoljan mali znak pažnje.

– Niko ne može da me natera da uđem u radnju uoči Nove godine i da kupujem. Ne prilazim... Ljudi stoje u redovima, kupuju i otplaćuju narednih 11 meseci to što kupe – kaže Jelena i dodaje da ne osuđuje one koji u tome uživaju, ali da ona jednostavno nije deo te zabave.

Kada otputuje u inostranstvo, Jelena ponekad donese neki suvenir, ali svoj boravak ne želi da podredi kupovini poklona za porodicu.

Za praznike Nataša voli da kupi poklon detetu i roditeljima, ali i sebi. Ispričala je da je na radiju uoči Nove godine postojala lepa tradicija da svi kupe poneki poklončić i onda ih izvlače na lutriji.

– Zanimljivo je bilo. Kolege se okupe, tada nismo producenti, urednici, novinari, već jedni druge gledamo kao ljude, običan svet, a ne ko je kako i šta uradio. To je bilo baš lepo – navodi Nataša.

Kada putuje, voli da posmatra običaje u vezi s darivanjem, koji su u svakoj zemlji drukčiji, pa se, recimo, na Zapadu poklanja za Božić, a ne za Novu godinu.

Onlajn trgovina

Nataša kaže da onlajn kupuje avionske karte i knjige, a odeću i obuću ne. Skoro je, navodi, kupila onlajn knjige, jer je bila akcija 10 knjiga za 1.000 dinara.

– Dok ne vidim i ne probam, ne kupujem ništa – kaže Jelena i dodaje da ne naseda na fotografiju.

Ako su cipele ili patike u pitanju, tu se brojevi razlikuju od proizvođača do proizvođača, pa za nju bez probanja nema kupovine.

U Londonu je Nataša našla dve-tri prodavnice čiji su joj modeli i brojevi odgovarali, pa je posle preko interneta naručila obuću, ali javio se problem carine.

– Ako neke cipele koštaju 100 evra, 50 evra bude carina. To je previše – smatra Nataša.

Ni Jelena ni Nataša nisu od onih koji bi celu platu dali za komad garderobe, ali Jelena priznaje da bi poslednje pare u džepu izdvojila za najfiniju čokoladu ili kolač, dok Nataši poslednji dinar ode na knjige.

– Kada vidim da imam malo novca, uzmem najfiniju čokoladu ili najfiniji kolač, pa onda znam na šta sam ga potrošila, na uživanje od pet minuta, a sutra ću videti šta ću – sa osmehom kaže Jelena.

Ona je pobornik one krilatice da nije dovoljno bogata da kupuje jeftine stvari, jer tako, smatra, jednim udarcem ubija dve muve, plati više, ali bar ne mora da ide češće u kupovinu pošto će joj to što kupi potrajati duže.

I Nataša kaže da iz iskustva zna da je bolje kupiti skuplju stvar, jer kad god kupi jeftinu, ona ostane nenošena.

– U praksi se pokazalo da takvu stvar obučem ili obujem jednom ili nijednom i kažem sebi – dobiješ na mostu, izgubiš na ćupriji – navodi Nataša.

Ona smatra da mnogi ljudi, nažalost, žive fikciju, misle da „top izgledaju” jer imaju na sebi odeću od 3.000 evra, a u stvarnosti su prezaduženi, otplaćuju rate... To je, prema njenim rečima, posledica marketinga i potrošačkog društva, presije da nešto moraš da kupiš i potrošiš novac – pravi začarani krug.