Tehnološka čuda ispreka

Vest da bi sa traka renomirane pančevačke fabrike uskoro trebalo da siđu prvi dronovi, koji će odmah biti upućeni u jedinice Vojske Srbije, najnovija je potvrda zavidne tradicije. Upravo na severu Srbije, pre jednog veka, domaća industrija stremila je ambicioznoj produkciji sredstava za rat u vazduhu.

Autor romana ,,Seobe’’, u svojstvu reportera sa lica mesta i lica jednog vremena, u Almanahu Jadranska straža za 1927. godinu ostavio je interesantno svedočanstvo o novosadskoj fabrici hidroplana Ikarus, koja je svojevremeno predstavljala veliko tehnološko čudo ispreka.

Traženi aparat

U unutrašnjem džepu sakoa naš slavni romansijer i pesnik (inače zaljubljenik u avijaciju) držao je i jedno prekaljeno novinarsko nalivpero, pa nije čudo što on uspešno barata vazduhoplovnim tehnikalijama koje su verovatno delovale gotovo mistično prosečnom čitaocu u državi čiji je dobar deo ,,građana’’ još uvek nosio opanke. U pomenutom almanaškom ,,direktnom prenosu’’ iz industrijski ustreptale epohe art dekoa, Miloš Crnjanski izveštava o nastojanjima Kraljevine SHS da od domaće industrije dobije odgovarajući prekomorski tip hidroplana za daleka izviđanja. Taj traženi ,,aparat’’ morao je biti snabdeven radio-stanicom, foto-aparatom i motorom od 400 do 450 konjskih snaga. Morao je dostizati brzinu preko 200 kilometara na sat, sa akcionim radijusom od 6 sati i ,,plafonom’’ leta do 6.500 metara visine.

Agilni M. Crnjanski, kao kakav onovremeni M. Lazanski, znalački uvodi čitaoca u vojne stvari. Prema njegovim rečima, po mandatu dobijenom od našeg ondašnjeg Ministarstva Vojske i Mornarice, fabrika Ikarus izradila je jedan takav tip letelice čije su mogućnosti, te davne 1927. godine, isprobane u rukavcu Dunava. U duhu ondašnjeg sveprisutnog SHS bratstva i jedinstva, na stranicama Almanaha Jadranska straža smenjuju se ćirilica i latinica tako lukavo i lepo da današnji ,,bigrafičan’’ prosečan srpski čitalac (naviknut da oba pisma čita simultano) tu azbučno- abecednu igru može i da ne primeti.

Opisujući karakteristike pomenute letelice, Crnjanski (u ćiriličnom fontu) iznosi podatak da je ona sposobna da dostigne brzinu letenja do 200 km na sat, brzinu penjanja od 5 hiljada metara za 25 minuta, brzinu ,,amerisaže’’ 70 do 80 km. To sve uz ,,pogonski materijal za 5·5 sati’’, ali i uz važnu napomenu da će se sa ,,uziđivanjem’’ jednog motora jače snage, performanse Ikarusovog hidroplana znatno unaprediti.
 

Ruže u januaru

U danas ,,dekonzerviranom’’ Miloševom tekstu, izvučenom iz dubokih prošlovekovnih stokova naše publicistike, naslućuju se nalozi onog međuratnog vremena koje je po svoj prilici pomalo slično sadašnjem u pogledu oslanjanja na vlastite proizvodne snage. Osvrćući se na stanje domaćeg ,,letećeg materijala’’ neposredno posle Velikog rata, Crnjanski konstatuje da je ono bilo prilično ,,očajno’’ i podseća da je u njegovom popravljanju ,,pomogla čisto domaća, naša poduzetnost i radinost’’.

Na tom poslu istakla se upravo novosadska fabrika Ikarus, pod vođstvom direktora Dimitrija Konjovića. Ona je našem pomorskom vazduhoplovstvu podarila domaći tip ,,školskog aparata’’. Taj domaći proizvod (ako se izuzme nekoliko francuskih aparata) bio je svojevremeno jedini tip hidroplana našeg vazduhoplovstva. Reč je o modelu ,,Šm.’’ čiji je pogonski materijal bio ograničen na 3 sata. Dostizao je brzinu letenja do 150 kilometara na sat i brzinu pri amerisaži (pri sletanju na vodu) 45 km/s.

Čitaocu iz velikog južnoslovenskog kraljevstva nije bila potrebna posebna uvertira da bi se ,,mesto radnje’’ naglo izmestilo iz panonskog okruženja novosadske fabrike u mediteranski ambijent prostrane domovine. Stoga ne bi predstavljalo zbunjujuću digresiju ako bi se (odjednom) reklo da će hidroplansko odeljenje našeg vazduhoplovstva na Jadranu, još te 1927. godine, započeti ,,nov odsek svoga razvitka, pun i snažan’’, kako tvrdi Crnjanski. On dodaje da ,,to svedoči, pre svega, poseta Nj. V. Kralja koji je od rata prvi put opet leteo, tu, nad morem Nemanjića’’.

Očekujući nagovešteni razvitak, pisac ukazuje na dotadašnje veoma skromne moći domaćih krila. Naime, na bokeljskoj obali postojala je samo baza hidroplana u Đenovićima, a na severnom delu naše obale još samo jedna omanja stanica kod Trogira, koja je tada bila tek u fazi formiranja. Crnjanski, naravno, ne bi ostao do kraja svoj da se, usred tog vazduhoplovnog raporta, nije zatekla i jedna poetska diverzija. U istom tekstu, u Almanahu Jadranska straža, on ne uspeva da odoli lepoti neba nad Đenovićima i nad ostatkom Boke, pod onim ,,modrim Lovćenom, bijenim bezbrojnim munjama’’.

Uz pedantno inventarisane hangare, piste za spuštanje hidroplana na kolicima u vodu, radionice i zgrade meteorološke stanice, uzgred su popisani i neki bokori ruža ,,koje i u januaru cvate’’.