ODBRAMBENA INDUSTRIJA SRBIJE - OSLONAC U PROCESU REINDUSTRIJALIZACIJE

Percepcija odbrambene industrije Srbije u javnosti ima dve gotovo standardizovane, tačne, i pritom međusobno oprečne vizure. Prvu, negativnu, kada Poreska uprava objavi podatke o preduzećima najvećim poreskim dužnicima, i drugu, pozitivnu, kada se o njoj govori kao retkom preostalom autentičnom segmentu srpske industrije i uzdanici preko potrebne reindustrijalizacije. Nesumnjivo se između ove dve kontradiktorne pozicije nalazi još mnogo toga vrednog detaljnije analize, a sve u cilju sistemskog sagledavanja stvarnog stanja, uloge i razvojnih potencijala naše odbrambene industrije. 
S obzirom na to da je sintagma odbrambena industrija Srbije obično rezervisana za grupu koju čini devet preduzeća u kojima je proizvodnja naoružanja i vojne opreme osnovna delatnost i koja su u većinskom državnom vlasništvu (“Prvi partizan”, Užice; “Prva iskra – namenska”, Barič; “Milan Blagojević – namenska”, Lučani; “Sloboda”, Čačak; HK “Krušik”, Valjevo; “Zastava oružje”, Kragujevac; “Prva petoletka – namenska”, Trstenik; “Teleoptik-žiroskopi”, Zemun, i “Jugoimport SDPR”, Beograd), a da dozvolu za proizvodnju naoružanja trenutno imaju još 54 privredna društva, kao i da su kao kooperatni uključeni i brojni drugi entiteti, među njima i instituti i fakulteti, ispravnije je koristiti termin vojnoindustrijski kompleks Republike Srbije. Grupa od 54 preduzeća s dozvolom za proizvodnju naoružanja je heterogena, u pogledu strukture vlasništva, osnovne delatnosti i veličine, ali se može reći da unutar te grupe, koja zapošljava oko 8.000 lica, najviše ima preduzeća u kategoriji malih i srednjih, u većinskom privatnom vlasništvu. Takođe, kod ove kategorije preduzeća proizvodnja naoružanja je najčešće dopunska delatnost, a osnovna delatnost im je u oblastima mašinogradnje, informacionih tehnologija, optoelektronike, vozila, hemijske, tekstilne i gumarske industrije. 

Jugoslavija i Srbija

Vojnoindustrijski kompleks Republike Srbije ima tradiciju dužu od 160 godina, a njegov značaj se ogleda u nekoliko aspekata, od kojih su najvažniji: očuvanje vitalnih odbrambenih interesa (omogućava nezavisnost u odnosu na spoljne izvore snabdevanja naoružanjem i vojnom opremom u miru i ratu), ekonomski razvoj (zaposlenost, izvozni potencijal, socijalna kohezija), generisanje naučnog, tehnološkog i industrijskog razvoja, kao i jačanje spoljnopolitičkog uticaja. 
Poznato je da kod nas vrlo često prevladava optimizam pamćenja (sve je nekad bilo bolje, naročito u doba SFRJ) u gotovo svim sferama društvenog života, pa se tako i veličaju rezultati vojne industrije bivše države, ali komparativna analiza, uz uvažavanje bitno povoljnijeg konteksta u kojem je poslovala tadašnja odbrambena industrija, tih rezultata i onih koje u zadnjih nekoliko godina ima odbrambena industrija Srbije, pokazuje da u najmanju ruku sada nije gore, naročito kad je reč o obimu izvoza gotovih proizvoda. 
Sredinom osamdesetih prošlog veka, u tzv. zlatnim godinama vojne industrije bivše Jugoslavije, u kojoj je tada radilo oko 54.000 radnika (na području Republike Srbije oko 25.000), ukupan izvoz je bio na nivou od oko 1,1 milijarde dolara (60% gotovi proizvodi i 40% inženjering poslovi), dok u 2015. godini izvoz naoružanja i vojne opreme preduzeća iz grupe odbrambene industrije Srbije, koja ima oko 9.000 zaposlenih, iznosi oko 280 miliona dolara (oko 80% gotovi proizvodi, 10% inženjering poslovi, 10% reeksport). Čak uzimajući u obzir i činjenicu da je dolar iz osamdesetih znatno vredniji nego danas, nesporno je da je odnos realizovanog izvoza gotovih proizvoda po zaposlenom na strani današnje odbrambene industrije. 

Četiri negativna efekta

Koji su to najvažniji izvozni aduti odbrambene industrije Srbije? Pre svega složeni borbeni sistemi kao što su avion “lasta”, samohodna haubica NORA 155 mm, oklopno borbeno vozilo “lazar”, minobacači, sve vrste pešadijske i artiljerijske municije i raketa, balistička zaštitna oprema, eksplozivi i baruti. 
Za potpunije razumevanje dimenzija sadašnjeg uspeha odbrambene industrije, ali i objašnjenje uzroka čuvenog poreskog duga, moramo se podsetiti najmanje četiri bitna negativna efekta s kojima se od početka devedesetih godina prošlog veka suočila ova industrijska grana (ne i ostale industrijske grane, ili bar ne tako drastično). 
Prvi je uvođenje sankcija UN 1992. godine na izvoz i uvoz, između ostalog, naoružanja i s njim povezane tehnološke opreme i sirovina.
Drugi (često zaboravljen) jeste gubitak velikog i zagarantovanog domaćeg kupca zvanog JNA, sa budžetom odbrane u periodu 1986–1990. na nivou od 4 do 4,5% bruto domaćeg proizvoda (oko 2,5 milijardi dolara), od čega je na nabavku naoružanja iz jugoslovenskih vojnih fabrika 1990. godine potrošeno oko 300 miliona dolara. 
Treći, veoma bolan, jeste fizičko uništenje 90% infrastrukture fabrika srpske odbrambene industrije kao posledica NATO agresije 1999. godine. 
Četvrti, možda još teži od prethodnog, jeste skoro potpuno odsustvo državne strategije u pogledu kako obnove razorenih kapaciteta tako i ukupnog restrukturiranja ove grane posle 2000. godine. 

Irak kao prekretnica

Unutar tog konteksta kreirao se prećutni sporazum između preduzeća namenske industrije i države koji bi se u najkraćem (i do kraja ogoljeno) mogao opisati na sledeći način: s obzirom na to da država nema sredstava (a u suštini ni ideju ni volju) da izvrši najpre fizičku obnovu, a zatim i konsolidaciju ovog industrijskog sektora, spremna je da toleriše neplaćanje poreza i doprinosa ako se ta sredstva ulažu u obnovu proizvodne infrastrukture, a vi u preduzećima i Ministarstvu odbrane pokušajte da se snađete sami, pa kako bude. A bilo je teško, neizvesno, neka preduzeća su bila pred potpunim urušavanjem, štrajkovi su bili realnost. Posebno frustrirajuća bila je potrošnja desetina, pa i stotina miliona evra kumulativno iz državnog budžeta na kupovinu socijalnog mira u propalim gigantima automobilske, metalurške i razne druge, ali ne i vojne industrije. Tu preko puta vojnih fabrika. I kad je država htela aktivnije da pomogne ovom sektoru, implementacija je bila nakaradna, kao što je to bilo u slučaju socijalnih programa za višak zaposlenih koji su sprovođeni na dobrovoljnoj osnovi, što je po pravilu značilo da su odlazili oni najsposobniji. 
Prekretnica je usledila 2007. godine, blagodareći velikom ugovoru za isporuku različitog naoružanja i vojne opreme za potrebe vlade Iraka, čime je kreiran, ispostaviće se, jedan od bitnih momentuma oporavka većine preduzeća. 

Izvozna dimenzija i poreski dug

Imajući u vidu rezultate u poslednjih nekoliko godina, a naročito trendove rasta izvoza po prosečnoj stopi od 20% u poslednje tri (izvoz u ovoj godini treba da dostigne nivo od 380 miliona dolara, a po projekcijama urađenim u Ministarstvu odbrane, u 2020. godini i celih 600 miliona dolara), kao i nivo novosklopljenih izvoznih ugovora koji omogućava uposlenost kapaciteta u narednih godinu dana i duže, nesporno je da je naša odbrambena industrija prošla fazu oporavka i da se ušlo u fazu rasta i razvoja. Zašto naglašavamo ovu izvoznu dimenziju? Zato što je neto devizni efekat u ovoj oblasti vrlo visok, čak preko 90%. 
Problem visokih dugova po osnovu neplaćenih poreza i doprinosa, višestruko uvećan po osnovu kamata, koji s vremena na vreme dovodi na stub srama znatan deo preduzeća iz grupacije odbrambene industrije Srbije, a posebno negativno utiče na njihove bonitete kad se pojavljuju kod poslovnih banaka, trebalo je, u skladu sa zaključkom Vlade Republike Srbije iz avgusta 2012. godine, da bude rešen mehanizmom konverzije tih dugovanja u kapital Republike Srbije, čime bi porastao procenat državnog vlasništva (u svim pojavnim oblicima) u strukturi kapitala ovih preduzeća. To se samo delimično realizovalo, jer pojedine institucije – što na republičkom, što na lokalnom nivou – nisu ispoštovale tu preporuku Vlade. Međutim, suštinski efekat je postignut, a on se ogleda u činjenici da je neposredno nakon donošenja navedenog zaključka najveći deo preduzeća počeo uredno da izmiruje sve obaveze prema državnim organima i lokalnoj samoupravi, a poslednje je to učinilo preduzeće “Zastava oružje” decembra 2014. godine. Reč je o milijardama dinara poreskih i drugih prihoda od ove industrije na godišnjem nivou. 

Jake i slabe strane

Novim zakonskim rešenjima u oblasti proizvodnje naoružanja, do kraja ove godine stvoriće se pravni okvir za obavezujuću, a ne preporučenu konverziju dugova u kapital poverilaca. Dakle, neće građani Srbije plaćati poreske dugove oružara, kao što je to, ne trepnuvši, nedavno ispalio jedan dnevni list, već će građani Srbije imati benefite od ove oporavljene i uspešne industrijske grane, što kroz budžetske prihode, što kroz uticaj tih preduzeća na lokalne ekonomije i stvaranje socijalne kohezije, pre svega u slivu Zapadne Morave, gde je i locirana većina ovih preduzeća. I bilo bi dobro da su dva autoriteta u ekonomskoj oblasti u tom istom članku, osim zabrinutnosti zbog modela konverzije, ponudili neko efikasnije rešenje. 
Objektivnosti radi, u predstavljanju stanja i perspektiva u ovoj oblasti, neophodno je konstatovati da još uvek nije sve harmonično i za ponos u ovom sektoru. Odlučili smo da sveobuhvatniju analizu stanja damo u formi koncizne analize jakih i slabih strana, kao i prilika i pretnji za srpski vojnoindustrijski kompleks (SWOT analiza): 
Jake strane su stručna kompetencija zaposlenih, obim proizvodnih kapaciteta, prepoznatljivost i konkurentnost dela proizvodnog programa na inostranom tržištu, tradicija i iskustvo u istraživanju, razvoju i proizvodnji. Slabosti su tehnološka zastarelost znatnog dela proizvodnih kapaciteta, nepovoljna starosna struktura kadra, nizak nivo ulaganja u istraživanje i razvoj, nedovoljno korišćenje rezultata civilnih projekata u odbrambene svrhe, nedovoljna primena savremenih ekoloških standarda u proizvodnji i slaba energetska efikasnost. Prilike su bilateralni sporazumi o zajedničkom razvoju i proizvodnji NVO, mogućnost stranih investicija, povećana tražnja na međunarodnom tržištu, veći nivo korišćenja rezultata civilnih projekata, udruživanje i deljenje kapaciteta na regionalnom i širem nivou. Pretnje su nedovoljna potražnja za proizvodima zbog neizvesnosti na međunarodnom tržištu naoružanja, ograničenja na uvoz opreme, sirovina i tehnologija i izvoz gotovih proizvoda, nerešeni poreski dugovi, nedovoljan nivo investicionih ulaganja, nezavršena vlasnička transformacija, neadekvatan školski sistem za majstorski kadar i inherentna mogućnost incidenata u proizvodnji. 

Jačanje konkurentnosti i povećanja izvoza

Osnovni cilj u narednom periodu jeste jačanje konkurentnosti odbrambene industrije na svetskom tržištu i s tim u vezi kontinuirano povećanje izvoza, njeno veće učešće u opremanju Vojske Srbije složenim borbenim sistemima poput onih prikazanih nedavno na taktičko-tehničkom zboru u Novom Sadu, kao i priprema za uključivanje ove industrije u evropsku odbrambenu i tehnološku industrijsku bazu, u skladu s dinamikom pristupanja EU. Ovaj cilj se može dostići samo konzistentnom i koherentnom realizacijom sledećih aktivnosti: povećanjem obima investiranja u razvoj i modernizaciju proizvodnih kapaciteta (zasnovanog na principima koncepta digitalizacije fabrika poznatog kao Industrija 4.0), povećanjem sredstava za istraživanje i razvoj novih tehnologija i proizvoda, implementacijom savremenih standarda i kriterijuma kontrole kvaliteta proizvoda i procesa, optimizacijom proizvodnih kapaciteta, integracijom i koordinisanim nastupom na inotržištu i unapređenjem korporativnog upravljanja. 
Uloga Ministarstva odbrane, koje u ime Vlade Republike Srbije koordinira i kontroliše rad ovog sektora, biće velika, ali ne manje važnu ulogu imaće organi upravljanja i poslovodstvo preduzeća, od kojih će se zahtevati mnogo proaktivniji pristup nego do sada, a metrika uspeha biće izlazno orijentisana, dakle, ostvareni rezultati, pre svega dobit, a ne nivo uloženih napora. 

*Autor je načelnik Uprave za odbrambene tehnologije u Ministarstvu odbrane