Neobičan čovek beše Laza Paču ili možda neobična beše zemlja u kojoj je on bio ministar finansija. U narodu, naviknutom na raznorazne alajbegovine, njegov tvrdičluk postao je legendaran.
U kraljevini na čiju je kasu pazio čuveni Laza ni sâm kralj nije mogao da računa, što bi se danas reklo, na burazersku varijantu, na „dođem ti“. Već i vrapci na grani znaju da kod ministra Laze tako štogod nije moglo da prođe.
Elem, jedared, kako se priča, kad je Petru Prvom Karađorđeviću hitno zatrebalo dvesta hiljadarki, kralj se obratio ministru Lazi ne bi li isposlovao da mu se unapred isplati ta suma od vladarske plate. Ali, mrka kapa!
Navodno, Laza je odbio ovaj kraljev zahtev, uputivši mu preko sekretara sledeće obrazloženje: „Ne daj bože da umre kralj, a smrtan je kao svi mi, ko će onda da vrati dug državnoj kasi? Zna se – Laza! Ili političari nateraju kralja da abdicira. Ko će da plati dug? Opet Laza! Nego, brate, da mene ne bi bolela glava, idi ti u Kreditnu zadrugu. Oni daju zajam. Znam te, pošten si čovek. Biću ti žirant na menici. Kod njih uzmi tih dvesta hiljada dinara. Ovde ne može! I kvit!“
Kao junak ove (u poslednje vreme često prepričavane) anegdote ističe se uglavnom gospodin Laza. A da vidimo, moliću lepo, kakav je bio taj kralj kojem je ministar Laza smeo tako da odbrusi.
Jeste. Naš stari ministar Laza beše nekako mimo ostalih ministara, ali i naš stari kralj Pera beše mimo ostalih kraljeva.
Široj javnosti verovatno je nepoznat podatak da se ovaj Karađorđev unuk okušao i kao prevodilac. Preveo je na srpski jezik knjigu „O slobodi“ britanskog mislioca Džona Stjuarta Mila, koji se i danas svrstava među najuspešnije branioce liberalnog pogleda na čoveka i društvo. (Izbor prevedenog dela sam po sebi govori o karakteru potonjeg kralja Srbije.)
Kao prevodilac pomenutog dela (u predgovoru koji je napisao „u Parizu o Božiću 1867“), tadašnji knežević P. A. Karđorđević kaže da je „Mil u jedan mah i filozof i praktičan državnik, i da je u obojem odličan, a pozivamo se na njegova dva najglavnija dela, na ’Načela političke ekonomije’ i ’Sistem logike’. Milova politička ekonomija prava je riznica praktičnih saveta kako da se snažno dokazane istine uvedu u život. Njegov ’Sistem logike’ razlaže i ispituje tok čovečijeg mišljenja, i to tako svestrano i iscrpno da je kritika izrekla da je Milova logika dublje i oštroumnije napisana no i jedna druga od vremena Aristotelova do u naše dane“.
Razmatrajući temu knjige, prevodilac Petar Karađorđević u svom predgovoru, pored ostalog, veli sledeće: „Među svim načelima koja izlaze na vidik u životu pojedinog čoveka, naroda i celog čovečanstva nema nijednoga koje bi toliko važilo, a kamoli važnije bilo od – slobode. Svakome je čoveku od prirode urođeno da bude slobodan, te da može odgovoriti svome pozivu ovde na zemlji. Samo slobodan čovek ima vlast nad samim sobom, može razviti svoja svojstva, usavršiti vrline kojima je obdaren, doći do svesti, kojom će pojmiti, poznati i vršiti svoj zadatak, svoja prava, svoje dužnosti. Samo slobodan čovek može osnažiti svoju volju, i založiti svu snagu, da unapredi svoju ličnost i da svojom ličnošću pripomogne unapređenju naroda kome je po krvi, jeziku, otadžbini, sreći i nesreći srodan. Iz slobode članova jednoga naroda niče ukupna sloboda toga naroda. Kao što je sloboda unapredila i usavršila pojedinu ličnost, tako isto razvija, unapređuje i usavršava sloboda skup tih ličnosti – čitav narod. U slobodnom narodu bujnije, skladnije, brže i snažnije se razvijaju svojstva njegova i osobine. Sloboda otvara narodu oči, da upozna svoje mane, pa da ih leči, sloboda mu daje prilike da pozna svoje vrline, te da ih razvija i ulaže u delatnost kojom čeliči svoju snagu, unapređuje svoje umno i fizičko blagostanje, da sobom i u saradnji sa ostalim narodima primiče celo čovečanstvo cilju koji mu je Bogom namenjen.“
Eto! Sad, kad se sve ovo uzme u obzir, postaje jasno i „sâmo nam se kazuje“ zašto je ministar Laza imao petlju (slobodu) da se onako obraća kralju.
To je zato što je gospodin Laza dobro znao s kim ima posla. Njegov kralj ne beše kralj po uobičajenoj mustri, već beše jedan (takoreći) republikanac pod krunom.