ČETIRI STUBA SRPSKE EKONOMIJE

Dok dušmani tvrde da je srpska ekonomija nalik penzionisanoj turističkoj kamili, koja nakon decenija mlataranja dokonih turista po pustinjskim bespućima jedva stoji na nogama, istina je sasvim, ali sasvim drugačija – ekonomija ove države jeste kamila, ali ona koja ponosito stoji na svoje četiri noge kao četiri jonska ili dorska stuba, dok grba, naravno, predstavlja zalihe, odnosno taj već legendarni finansijski suficit koji baštinimo u inat pomenutim dušmanima, koji bi rado zajahali ovu kamilu, ali...

E sad, za one koji se možda u neznanju i pitaju: “Izvinite, a o koja to četiri stuba srpske ekonomije govorimo?”, evo i objašnjenja, tačnije definicije, kako ne bi nasedali na jeftinu propagandu onih koji bi da našu kamilu nazovu magarcem, i to onim pred lipsavanjem...

Prvi stub svakako jeste – šverc!

Kad kažem šverc, ne mislim, naravno, u onom pežorativnom ili, ne daj bože, protivzakonitom smislu, jer to je samo sinonim za sivu zonu ekonomije, koja, iako je te nedopadljive boje, opet spada u ekonomiju, neke vrste...

Dakle, šverc kao privredna grana u usponu predstavlja važan izvor prihoda za pojedinca, a znamo da je jedinka osnovna ćelija društva, s tim što švercerska jedinka ne mari preterano za društvo, iliti budžet, ali jednako i nije na teret budžetu, tako da nedavanjem državi možda donekle šteti, ali mnogo više doprinosi makroekonomskoj situaciji neuzimanjem od nje.

Dobro, nije baš i da ne uzima, voli ta fela da zgrabi od države šta može, ali ljudi smo, ko radi, taj i greši, a kako oni skloni sivoj zoni rade ponajviše, logično je da najviše i greše, zar ne?!

Šverc, jelte, nije grana u povoju, naprotiv, ovde je odomaćena u tolikoj meri da se može smatrati autohtonom vrstom, koja se toliko prilagodila domaćim uslovima da je zaista postala jedan od prepoznatljivijih simbola našeg ekomonskog buma, pa je kao takvu treba negovati, unapređivati, edukovati mlade kako da započnu sopstveni šverc i dalje ga razvijaju, pa i zaštititi ga kao kulturno i nacionalno dobro i sačuvati od izumiranja, koje mu, hvala bogu, ne preti!

Sad, kako je šverc ili, kako rekosmo, 50 nijansi sive ekonomije jedan od četiri ravnopravna stuba srpskog ekonomskog čuda, logično je da naspram njega, kao drugi, stameno stoji stub – neplaćanja poreza!

Jednako snažan kao i prvi, i direktno zavisan od njega – stub neplaćanja poreza čini da ekonomska situacija bude baš onakva kakvom ju je i premijer slikovito opisao: “Neprijatno je koliko nam dobro ide!”

I jeste neprijatno, zaista! Nekima je samo neprijatno, dok nekima jako dobro ide, ali to im nije poklonjeno na srebrnom poslužavniku, već su se sami izborili za svoje mesto pod nebom i svoje rupe u zakonu!

Porez je zakonski obavezan, OK, ali šta je zakon do slovo na parčetu hartije, a šta je hartija ako ne reciklirana rolna toalet-papira, recimo?!

Dakle, zakon je tu da bi se poštovao, a ako nekog poštujete, ne znači da morate i da ga volite, pridržavate ga se ili ga sprovodite kao kakvog slepca preko ulice!

Oni koji se kao razumeju u ekonomiju rekli bi da bez plaćanja poreza nema ni govora o ekonomiji države, dok primer Srbije opovrgava tu notornu glupost i svedoči upravo suprotno – ko plati porez, taj ili nije normalan, ili takvo ponašanje treba saseći u korenu, kako i druge ne bi zarazio tom pošasti i navukao na vrat bedu kakva doprinos budžetu svakako jeste!

Mislim, nije da ljudi neće da plate porez, hoće, samo kasnije, mnoooogo kasnije, ako baš moraju ili ako nekom stanu na žulj, pa taj neko počne da ih progoni nekakvim inspekcijama, vodeći se onim starim prokletstvom – samo da komšiji crkne neoporezovana krava!

I tu, razume se, postoje izuzeci.

Dok je porez za nekog obavezan, a mislim uglavnom na sirotinju raju, koja je najbezobraznija u vezi s tim, nije i za one koji svoje poslove uspešno oslanjaju na oba dosad pomenuta stuba, trudeći se da pomognu državi tako što će prvo pomoći sebi, što nas vraća na priču o jedinci kao osnovnoj ćeliji društva!

Sad kad znamo koja su prva dva stuba jake i stabilne ekonomije, vreme je da demistifikujemo i treći, opet direktno povezan s prva dva, jer ekonomija je kompleksna nauka u kojoj se sve prožima i gde je sve povezano, samo nigde nema vidljivog reda, ali to je tek subjektivni osećaj posmatrača i laika!

Dakle, treći stub srpske ekonomije je – mito/korupcija!

Koliko na prvi pogled, odnosno na sam izgovor zvuči rogobatno i strašno, zapravo je reč o benignoj pojavi koja znatno doprinosi porastu BDP-a na mikronivou, s tendencijom da mu vremenom pomogne i onako, na makronivou, maltene za stvarno...

Mito i korupcija su vid poslovanja koji delom možda nije usklađen sa svim zakonskim formama i propisima, ali svakako daje iznenađujuće dobre rezultate, i prema svim pokazateljima upravo su oni taj zamajac koji točak ekonomije tera unapred, pa bilo to ka provaliji ili ne.

Takođe je jedna od gotovo autohtonih vrsta, koja možda i nije ponikla ovde, ali je s godinama praktikovanja u svim sferama dovedena do granice umetnosti, i bilo bi pogubno pokušati suzbiti je ili svesti na neki prihvatljivi nivo.

Zapravo, problem je u samom tumačenju pojmova, jer dok se negde na zatucanom Zapadu možda i smatraju strašnim krivičnim delom, u nas mito i korupcija spadaju u kategoriju “valja se”, što ih čini delom folklora i životnim stilom.

Njima se može završiti sve i na svim nivoima, s logičnom razlikom u tarifi.

Rečju, da bi čovek, recimo, započeo sasvim legalan posao, ispunjavajući sve zakonom propisane regulative, opet mora početi s mitom, jer to što on planira legalno i zakonito da posluje, ne daje mu za pravo da prenebregava činjenicu da se od nekih tradicionalnih vrednosti ne odstupa ni po cenu da digne sidro i planirani biznis prenese negde daleeeeko odavde!

Rekosmo, “valja se”, sevap je dati kovertu, koferčić, ček, čast koja podrazumeva nešto kao obredni ritual kojim se blagosilja budući poslovni uspeh!

Primera radi, kad se rodi dete, jel običaj da mu se pod jastučić stavi neki dinar, uz ono bapsko: “Da kupiš batu/seku”? Jeste!

Pa, nije li to vid mita i korupcije? Dabome! 

Zašto bi onda to bilo tolerisano, pa čak i poželjno, a kažnjivo gurnuti pod sto koverticu s nekoliko hiljada/desetina hiljada/stotina hiljada evrića, kao na babinama, uz predivnu poruku: “Da kupiš nešto ženi i deci, i gledaš na drugu stranu dok ja pozavršavam neke poslove!”

Reč je o nejednakim aršinima, zbog kojih mito i korupcija i jesu na lošem glasu, a ne predstavljaju ništa drugo do “pisma o dobrim namerama”, kako se to diplomatskim rečnikom kaže, s tim što u ovoj koverti nema pisma, ali ima papirića nešto prozaičnije sadržine.

Jednostavno, “valja se” častiti sve – od lekara, da se osvrne na pacijenta, pa do ministra, da se ne osvrće ni na šta i da gleda u plafon, recimo!

Naposletku, četvrti, ali nikako manje važan stub ekomonije, već jednako noseći, jeste čuveno – poslovanje na “dođem ti” i prodavanje magle.

Umnogome istorodne grane ekonomije, koje se suštinski ne razlikuju, ali svaka ima svojih specifičnosti, kojima se savršeno dopunjuju!

Dok prodavanje magle nikada ne kuburi s problemom ponude koja je veća nego potražnja, poslovanje na “dođem ti” nije uvek u istoj ekspanziji, ali daleko od toga da je u problemu!

Stvar je trenutka, jednostavno, jer za maglu uvek ima dovoljno zainteresovanih i da je plasiraju, baš kao što država pokazuje jednaku zainteresovanost da uloži u njen podsticaj i plasira je kao jednu od najvažnijih činilaca uspešnog ekonomskog oporavka, koji je vidljiv čak i laicima, naročito u jesenjim danima izjutra, po kotlinama...

Magla je utoliko unosnija što ne zahteva prevelika ulaganja, a jako brzo donosi rezultate, naročito ako se na njoj medijski i analitički insistira, što kod širokih narodnih masa ostavlja utisak da ne samo da je neprijatno koliko nam dobro ide već postaje degutantno zbog onih kojima ne ide ni približno valjano, pa bi možda trebalo malo i usporiti sa ekonomskim rastom, kako za dve do tri nedelje ne bismo pretekli i Kinu, i Rusiju, i Ameriku đuture!

S druge strane, poslovanje na “dođem ti” jeste nešto najsrodnije prodavanju magle, s tim što su tu plodovi rada daleko opipljiviji, ali kapital je virtuelniji čak i nego u slučaju magle, pa se umesto obrta novca obrću obećanja, čime se stvara vrzino kolo u kojem se nađe previše igrača, a nigde ni muzike ni takta.

No, u svakom slučaju, nikako ne treba zanemariti ovakav vid poslovanja, koji podrazumeva da se gorepomenuta magla vrti ukrug među više činilaca, što ekonomski gledano dovodi do povećanja njene mase, samim tim i vrednosti, a to dovodi do direktnog uticaja na rast BDP-a i ekonomske moći države, pa je sistem “dođem ti” zapravo jedini održivi i dugoročno gledano – isplativ!

Nekome, nekada, negde, možda, ne i budžetu naravno, ali nije bužet Sveto pismo pa da se u njega mora gledati ko u svetinju, kao ni plaćanje poreza, jer važno je da se radi, a kad se radi, onda se, rekosmo, i greši, što je daleko manje zlo nego ne grešiti, ali i ne raditi!

Dakle, to bi u najkraćem bila ta čuvena četiri stuba srpske ekonomije, koji nas već dugi niz godina čine jednom od ekonomskih sila na mapi crtanoj Brajevom azbukom i koji su postojaniji od klisurina, što bi himna već zaboravljene zajedničke nam države rekla!

OK, možda su malko i padu sklonu, ali zar nije Miljković rekao da je i pad – let?!

Drž’mo se mi lepo ova četiri stuba i nema zime za domaću ekonomiju, iliti, drž’mo ova četiri stuba – posrću! Ajmo svi na o-ruk...

Za sva dalja objašnjenja stojim vam na raspolaganju, na “dođem vam”, naravno, osim ako se neko ne otvori za neko “valja se”, sevap je, onda možemo i podrobnije da analiziramo ekonomsku situaciju, al’ samo diskretno, da ne vide poreznici!

Završićemo nešto ispod žita, u sivoj zoni! 

Možda boja i nije najdopadljivija, ali je boja! 

Ne može sve biti ružičasto, to bi već značilo da nam više nije neprijatno koliko nam dobro ide, a to ne valja, sluti na maglu koja predugo stoji na lageru i čeka kupca dok cena pada li joj pada...