Za realizaciju ponude upućene vladi SAD bio je zadužen Džon A. Kason, američki poslanik u Beču, koji je mesec dana posle Berlinskog kongresa, u avgustu 1878. godine, predložio uspostavljanje odnosa s Rumunijom, Srbijom i Crnom Gorom kao priznanje nezavisnosti ove tri kneževine.
Knez Milan je godinu dana kasnije doneo ukaz o uspostavljanju počasnog konzulata Srbije u Njujorku. Istovremeno, u Beogradu su počeli pregovori pomenutog Kasona s ministrom inostranih poslova Kneževine Srbije Jovanom Ristićem i ministrom finansija Vladimirom Jovanovićem o nacrtu trgovinskog ugovora.
Ugovor, poznat kao Sporazum o prijateljstvu, trgovini i plovidbi, potpisan je 14. oktobra 1881. godine između Kneževine Srbije i SAD. Njegovim odredbama utvrđeno je da građani Srbije u SAD imaju “nacionalni status”, koji je imala i roba koja je iz Srbije putovala u Ameriku.
Konačno uspostavljanje srpsko-američkih odnosa usledilo je nakon odluka o potvrđivanju ugovora od strane Narodne skupštine Srbije i američkog Senata. Na zasedanju Narodne skupštine u februaru 1882, povodom ugovora, vodila se žestoka debata. Predsednik Ministarskog saveta Milan Piroćanac upinjao se iz petnih žila da ukaže na sve njegove povoljnosti, tvrdeći kako nijedna druga vlada ne bi mogla da smisli nešto bolje u korist Srbije. Podržao ga je poslanik Avram Ozerović, dajući ostalim narodnim predstavnicima do znanja da će zemlja sada imati sigurno tržište za svoje suve šljive i da se otvaraju mogućnosti za izvoz vina i kože.
Međutim, neki poslanici mislili su drugačije. Tako je Marko Bogdanović uvaženim ministrima pažnju skrenuo „da pred očima ne smeju da imaju samo interese pojedinih staleža, već celog naroda“. Ni Milan Đurić nije bio očaran predloženim ugovorom, ističući da za Srbiju nije dobro da stranci u njoj imaju nekretnine i da ulažu kapital koji će je potčiniti. U tome ga je podržao tada mladi poslanik Nikola Pašić, zahtevajući da mu se potanko objasni šta to iz Srbije ide, a iz Amerike dolazi, ali na kraju je u svom stilu prelomio rekavši:
„Amerika je jedna silna država i na suvu i na moru, koja se može meriti među najveće i najsilnije države. Može se pretpostaviti, gospodo, da ćemo mi, ovako mala i slaba Srbija, moći dobiti i izvući od Amerike?“
Na kraju zasedanja prevagnulo je mišljenje da ugovor treba potpisati, što je krunisano odlukom o potvrđivanju ugovora, o čemu je Milan Piroćanac izvestio američkog državnog sekretara.
Senat SAD je, bez debate i amandmana, ovaj dokument izglasao 5. jula 1882.
Konačno, 7. jula američki predsednik Čester Artur potpisao je ugovor i za prvog opunomoćenika u Srbiji imenovao Eugena Skajlera, koji je te poslove obavljao iz Atine, stupivši na dužnost 10. novembra 1882. predajom akreditiva kralju Milanu Obrenoviću.
Prvi izvozni posao Srbije za SAD ostvaren je 1897. godine, kad je izvezeno 37.500 tona suvih šljiva. To je donelo 30 miliona dolara deviznog prihoda, što je te godine spaslo posrnuli budžet. Kneževina Srbije u svet je izvozila suvu šljivu i ranije, pre trgovinskog sporazuma sa SAD, i to: 1881. godine 13.350 tona za 5,8 miliona dolara; 1885. više od 23.226 tona, 1890. u svet je otišlo 17.654 tone šljiva za 7,3 miliona dolara, a 1900. godine prodato je čak 40.530 tona za 11,2 miliona dolara.
Nakon Prvog svetskog rata suva šljiva iz Srbije prodavala se na tržištu Evrope, mada je izvoz išao i u SAD.
Posle Drugog svetskog rata izvoz je preorijentisan ka istočnoj Evropi i tadašnjem SSSR-u.
Uspeh iz 1897. nikad nije ponovljen!
Procene za ovu, 2016. godinu govore da će Srbija ukupno izvesti svega nešto više od 1.000 tona suve šljive, za dva miliona dolara.