Miloš Obrenović, zvanično nepismeni srpski knez, 1837. godine predložio je izgradnju pruge niz Dunav, od Beograda do Rumunije. Međutim, kao što kod nas obično biva, do realizacije nije došlo sve dok nas drugi nisu naterali na to, rukovođeni sopstvenim geostrateškim interesima, pretočenim u političke odluke. Na Berlinskom kongresu 1878. godine Srbija dobija uslovnu nezavisnost, uz obavezu da prihvati uslov koji je postavila Austrougarska – da u roku od tri godine izgradi prugu Beograd-Niš i krake koji bi je spajali s Bugarskom i Makedonijom, tada u sastavu Turske. Austrougarska je, naime, preko naše teritorije i s našim parama htela da se poveže sa Istanbulom i Azijom.
Budući da nije imala novca u budžetu, vlada u Beogradu morala je da podigne kredit.
Liberalska vlada, na čijem čelu se nalazio Jovan Ristić, 1880. godine je raspisala javni konkurs za podizanje železnice, a pristigla je samo jedna ponuda, koja je bila odbijena kao nepovoljna. Upravo na pitanju izgradnje železnice, uz pritiske Beča i Pešte, pala je Ristićeva vlada, a knez Milan je na njeno čelo potom doveo naprednjački kabinet Milana Piroćanca, sa Čedomiljem Mijatovićem u ulozi ministra finansija. Njegovo imenovanje činilo je Srbiju privlačnijim odredištem za strani kapital, jer je on strancima odavao utisak učenog, sposobnog i uglađenog čoveka. Tako je izveštač Tajmsa javio da je knez čvrsto odlučio da otvori Srbiju prema stranom kapitalu, a da je upravo toga radi odabrao Mijatovića „jer je ovaj gospodin potpuno emancipovan od predrasuda koje onemogućuju sve političare u zajednici gde je zavist u odnosu na stranca preovlađujuće osećanje“.
Novi ministar finansija je prilikom posete Beču saznao da se Austrougarska najviše boji da ponudu za izgradnju železnice ne dobije ruski konstruktor Poljakov i da je izričito protiv toga.
Nova naprednjačka vlada brzo je započela razgovore sa kreditorima i u kratkom roku dobila čak osam ponuda, ali bez transparentnog javnog postupka. Najviše ponuda stiglo je iz Francuske – tri, iz Velike Britanije dve, jedna iz Belgije, jedna mešovita rusko-belgijska i ponuda Beču i Pešti omraženog Poljakova.
Vlada se, mimo stručnih odbora, s lakoćom odlučila za ponudu firme pod nazivom Generalna unija, na čijem se čelu nalazio Pol Ežen Bontu, francuski inženjer koji je prvobitno radio za Rotšilda u Parizu, a od sredine sedamdesetih godina počeo da gradi svoju poslovnu imperiju u Austrougarskoj. U godini održavanja Berlinskog kongresa, Bontu je osnovao Generalnu uniju sa sedištem u Parizu i ambicijom da postane najjači rival grupi Rotšild-Kreditanštal, uz direktnu podršku austrougarskog ministra finansija Tafea. Na taj način Bontu se probio na tržišta Austrougarske i jugoistočne Evrope, odnosno zapadnog Balkana.
Srpska vlada u januaru 1881. sklapa ugovor sa Bontuovom Generalnom unijom o zajmu, građenju železnice i uslovima njene eksploatacije. Čekala se potvrda Skupštine, koja je marta 1881. godine prihvatila ovaj ugovor sa 97 prema 57 glasova poslanika. U govoru koji je zabeležen u zapisniku skupštinskog zasedanja, ministar finansija Čedomilj Mijatović objasnio je poslanicima zbog čega nije bilo transparentnog javnog konkursa: „Gospoda iz manjine teraju nas na put konkursa. Pa lepo, kad se raspiše konkurs, onda se prima onaj koji najmanju cifru daje. Ja vas pitam, gospodo, da li Srbija može ravnodušno primiti na priliku jedno društvo koje nudi pola na sto jevtiniju cenu, da tom društvu ustupi građenje, iako, može biti, ono ima kakve zadnje političke misli. Koji bi taj narodni poslanik bio koji hoće da uzme na sebe i da primi tu ponudu i tog ponuđača koji daje jevtiniju cenu, pa i ako ima zadnje misli? (Viču, niko neće)“.
Pri tome, opozicioni radikali su se uzdržali od glasanja i time dali kvorum Skupštini. Po Ustavu iz 1869, kvorum potreban da bi Skupština punovažno odlučivala bio je veoma visok i iznosio je tri četvrtine ukupnog broja poslanika. Zato bi već i samo odsustvo poslanika opozicije onemogućilo izglasavanje ugovora, pogotovo ako se ima u vidu da je i nekoliko naprednjačkih poslanika otkazalo poslušnost. Tokom rasprave poslanik Ranko Tajsić napravio je aluziju da su članovi vlade potkupljeni, a i liberalski i radikalski listovi pisali su o potkupljivanju.