Događaj koji me je kao ekonomistu i naučnika koji se bavi proučavanjem društvenih fenomena iznenadio prošle godine, a koji je u domaćoj stručnoj javnosti uveliko ostao neopažen, jeste objavljivanje rada trojice ekonomista (Jonathan D. Ostry, Prakash Loungani, Davide Furceri) zaposlenih u istraživačkom odeljenju Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) pod nazivom “Neoliberalizam: Rasprodat?” (Neoliberalism: Oversold?) u časopisu Finance & Development u izdanju MMF. Ovo je prva samokritika neoliberalizma, prvi put reč neoliberalizam nije upotrebljena u pežorativnom smislu, a znak pitanja na kraju sugeriše da nisu sve neoliberalne politike upitne.
Najkraće rečeno, neoliberalna paradigma, takođe poznata kao Vašingtonski konsenzus (ovaj naziv nosi zbog toga što su dve najvažnije nadnacionalne finansijske institucije na svetu, MMF i Svetska banka, pristalice neoliberalne agende, smeštene u Vašingtonu), svodi se na, kako autori ističu, sprovođenje politika koje imaju za cilj povećanje tržišne konkurencije deregulacijom i otvaranjem domaćeg tržišta, uključujući i finansijsko tržište, inostranoj konkurenciji; smanjivanje uloge države u privredi privatizacijom i ograničavanjem mogućnosti države da vodi budžetski deficit i akumulira dug. Nekoliko je razloga što je, barem meni, ovaj rad neobičan. Na prvom mestu ovo je, koliko je meni poznato, prva samokritika neoliberalizma, ekonomske politike koju skoro četiri decenije MMF preporučuje zemljama u razvoju sa ciljem postizanja održivog privrednog rasta i razvoja. Takođe, sprovođenjem ove ekonomske politike MMF uslovljava svoje kredite privredama koje se nalaze u finansijskoj krizi ili im je finansijska kriza pred vratima. Na drugom mestu, ovo je prvi put da MMF koristi reč neoliberalizam za politike koje sprovodi, pošto ovu reč, u pežorativnom smislu, upotrebljavaju autori kritički nastrojeni prema politici MMF i Svetske banke. Na trećem i poslednjem mestu, znak pitanja na kraju naslova teksta ukazuje na to da autori smatraju da ne vode sve neoliberalne politike upitnim rezultatima, već samo neke, i to one koje imaju za posledicu “povećanje u nejednakosti koje povratno ugrožava trajnu ekspanziju”.
U svom radu autori prvo ističu dobre strane neoliberalne agende: rast globalne trgovine doveo je do smanjenja ekstremnog siromaštva; strane direktne investicije su na globalnom nivou omogućile transfer tehnologije i znanja ka zemljama u razvoju; privatizacija državnih preduzeća je u velikom broju slučajeva vodila efikasnijoj proizvodnji usluga i sniženju fiskalnog tereta država.
Kritiku usmeravaju na dve neoliberalne politike: deregulaciju međunarodnog kretanja kapitala (tzv. liberalizacija kapitalnog računa) i fiskalnu konsolidaciju, to jest mere fiskalne štednje koje imaju za cilj smanjenje fiskalnog deficita i nivoa državnog duga. Kad je u pitanju liberalizacija kapitalnog računa, njegova pozitivna strana je, prema autorima, slobodno kretanje dugoročno orijentisanog kapitala, kao što su strane direktne investicije, dok je njegova loša strana slobodno kretanje kratkoročno orijentisanog (špekulativnog) kapitala, najčešće u vidu portfolio investicija (ulaganje u hartije od vrednosti) ili kratkoročnih bankarskih pozajmica, koje često ima za posledicu finansijsku krizu u zemlji domaćinu, s dugotrajnim negativnim efektima po privredni rast, zaposlenost i jednakost u raspodeli dohotka i bogatstva. Zbog toga, autori drže, u nekim slučajevima, kao što to pokazuju primeri Indije i Kine, opravdano je uvesti ograničenja na slobodno kretanje vrućeg novca. Na drugom mestu, autori ne vide razlog za fiskalno zatezanje u privredama koje nisu prezadužene, jer fiskalna štednja ima negativne efekte na blagostanje građana i potražnju koja vodi padu proizvodnje i posledično rastu nezaposlenosti i nejednakosti u raspodeli dohotka i bogatstva.
Prema autorima, globalna finansijska liberalizacija i insistiranje na fiskalnoj štednji imaju za posledicu tri veoma uznemirujuća zaključka: tvrdnju da neoliberalne politike uvek vode privrednom rastu je veoma teško dokazati; čak i ukoliko ove politike u nekim zemljama vode privrednom rastu, one istovremeno imaju za posledicu porast nejednakosti; porast nejednakosti štetan je po održivi privredni rast.
Na taj način autori upadaju u očigledan paradoks: kako je moguće da neki aspekti neoliberalne politike, kao što je rast globalne trgovine, vode smanjenju ekstremnog siromaštva, dok drugi, kao što je privredni rast, vode rastu nejednakosti u raspodeli dohotka i bogatstva? Čini mi se da je jedino moguće objašnjenje ovog paradoksa da smanjenje nivoa apsolutnog siromaštva može da koegzistira s rastom nejednakosti, ili, drugačije rečeno, da smanjenje apsolutnog nivoa siromaštva ne vodi nužno smanjenju nejednakosti. Kako je to moguće objasniti? Jedini odgovor koji mi pada na pamet je da je ova paradoksalna koegzistencija moguća samo ukoliko se apsolutni nivo globalnog siromaštva smanjuje po nižoj stopi nego što raste udeo u svetskom dohotku najbogatijih ljudi na svetu. Da li sam na dobrom tragu, jedino nam mogu reći brojke. Krenimo od apsolutnog siromaštva. Početak posmatranja su osamdesete godine prošlog veka, jer od tada neoliberalna paradigma postaje vladajuća.