Kad se kaže carinski rat, kod nas se tačno zna na šta se misli. Nije tu reč o onom sitnom lanjskom koškanju na Batrovcima, glaziranom (čokoladiranom) najnovijim ekonomskim patriotizmom nekih naših zapadnih suseda i susetki. O onom starom Carinskom ratu je reč (s velikim slovom C), tom svojevrsnom preludijumu za Prvi (pravi) svetski rat
To veliko prošlovekovno prepucavanje između Srbije i Austrougarske dobilo je i jednu šaljivu narodsku parafrazu. U drami Dušana Kovačevića Sveti Georgije ubiva aždahu jedan od junaka, čovek iz naroda (tumačeći našu sudbu), ne greši puno kada pojednostavljuje stvari, pa kaže da smo se Austrougarima zamerili zbog žiranja, odnosno kukuruzovanja. Dok smo im dozvoljavali da uteruju svinje u Srbiju na žiranje, veli on, bili smo dobri. Ali, kad smo mi zatražili da uterujemo tamo naša goveda na kukuruzovanje, njih fras udari.
Poznato je već da su sve životinje jednake, ali zna se da među njima postoje i neke koje su jednakije od ostalih. Takođe, zna se da je odvajkada tako i kad je o državama reč.
Teško je bilo odviknuti Habzburgovce od onoga na šta ih je kralj Milan bio navikao. Navikli se, pa se baš navadili. Čak i nakon dinastičke smene, pretkumanovska Srbija još uvek se koprca u ulozi koju su joj istorija i geografija namenile.
Elem, dogodilo se to sredinom prve decenije dvadesetog veka. U jeku pregovora između Austrougarske i Srbije (koji su vođeni radi zaključenja trgovinskog ugovora), Beč je provalio da mu maleno srbijansko kraljevstvo nešto mulja iza leđa. Srbija je s Bugarskom bila sklopila jedan carinski sporazum na svoju ruku, kao da je zaista suverena. (Po inerciji iz obrenovićevskih vremena, Beč je kanda očekivao od srbijanske vlade da se ne meša mnogo u svoj posao, naročito ne na međunarodnom planu.)
Kad je u decembru 1905. obznanjeno postojanje srpsko-bugarskog carinskog saveza (sklopljenog u leto te godine), bečka vlada prekinula je trgovačke pregovore sa Srbijom. Ni manje ni više, Dunavska monarhija je tražila od Srbije da se ugovor s Bugarskom otkaže. Budući da Srbija na to nije pristala, Austrougarska je pritisnula Beograd privrednim represalijama.
U januaru naredne, 1906. godine Crno-žuta monarhija započela je carinski rat protiv Kraljevine Srbije zabranom uvoza srbijanske stoke i stočnih proizvoda. S povremenim prekidima i manevrima, to je trajalo do 1911. godine.
Beč beše ubeđen da će privredni pritisak za Srbiju biti nepodnošljiv, jer su glavni dotadašnji putevi izvoza njene stoke vodili upravo na austrijsko i ugarsko tržište.
Na veliko svoje iznenađenje, što se tih očekivanja tiče, ćesarska vlada morala je malo da se ubriše. Srbi su dokazali da dobro rade pod pritiskom, pod stimulativnim udarcima u onaj najniži deo leđa, tamo gde se ona bezobrazno završavaju.
Pred spoljnom opasnošću, na našoj tadašnjoj političkoj sceni ublaženi su antagonizmi. Zemlja je svom snagom krenula da menja svoju sudbinu, pošla je u potragu za novim tržištima. Promenilo se i ono što je na tim tržištima nudila. U starim knjigama nalazi se podatak da u izvoz više nije terana samo živa stoka. U Srbiji su proradile prve velike moderne klanice.
Obrevši se u svetskoj trgovinskoj areni, mala balkanska kraljevina iščupala se iz kandži svog velikog suseda. (Dvojna monarhija, koja je pre izbijanja Carinskog rata predstavljala dominantnog trgovinskog partnera Srbije, na kraju balade pokrivala je još samo tridesetak procenata srbijanske spoljne trgovine. Ni trgovinski ugovor iz 1910. godine nije više mogao vratiti Srbiju u orbitu pređašnjeg crno-žutog uticaja.)