Bazu srpske ekonomije u srednjem veku činili su rudarstvo i izvoz vrednih metala, najviše srebra. Razvoj trgovine naveo je najstarijeg sina Stefana Prvovenčanog, Stefana Radoslava (vladao od 1228. do 1234), da uvede srpsku monetu – dinar.
Prvo bakarni, a zatim srebrni dinar, kao i monete nekoliko stranih država, pravljen je u kovnicama, od kojih su se najveće nalazile u Novom Brdu, Trepči, Brskovu, Rudniku, Srebrenici, Ulcinju i Kotoru. Njih su vladari davali u zakup preduzetnicima čija je obaveza bila da poštuju monetarnu politiku i garantuju kvalitet kovanica. Dinar je u početku težio 2,178 grama, a pred pad države pod tursku vlast svega 0,39.
Inače, srpski dinar, nazvan brskovski po kovnici u Brskovu, prvi put se pominje u Dubrovačkom carinskom statutu, u uredbi o taksama na izvoz robe. Dinari kralja Raške pominju se 1282. u Veneciji, a deset godina kasnije u opticaju su raški dinari, koji su u Bolonji predstavljali jednu od glavnih novčanih jedinica. Međutim, to je kratko trajalo.