Ljudi su, počev od plemenske zajednice, imali potrebu da na neki način osiguraju svoju imovinu i prihode. Kako je društvo napredovalo, tako je i potreba za osiguranjem postajala veća, a u Srbiji se koreni neke vrste osiguranja nalaze u 14. veku, u Dušanovom zakoniku, u kom se za naknadu štete pominje kolektivna odgovornost. Jedan od primera za to je član 100, u kom piše da „ako li kto užeže izvan sela gumno ili seno, da plati okolina”. Sela su po članu 158 Zakonika bila obavezna da organizuju stražu na putu i u brdima, kako bi zaštitili okolinu i putnike od krađe, razbojništva ili nekog drugog zla. To zlo su mogle da budu poplave, paljevine nastale usled udara groma, ono što mi danas nazivamo elementarnim nepogodama… Ako bi šteta bila počinjena, po slovu Zakonika, plaćalo bi selo.
Pet vekova kasnije, kada je stvorena nova srpska država, ponovo se ukazala potreba za osiguranjem, pre svega od gladi.