Duga tradicija rudarstva u Srbiji očitava se i u rudarskom zakonodavstvu, koje je počelo da se razvija još u srednjem veku, uporedo sa otvaranjem rudnika i topionica, koji su za ondašnje prilike bili među vodećim u Evropi. Eksploatacija rudnog bogatstva, izvoz srebra, gvožđa, zlata, bakra i drugih metala u evropske zemlje, te kovanje novca i za susede omogućili su ekonomski procvat Srbije, uz razvoj drugih oblasti, poput obrazovanja, kulture i umetnosti. O tome najbolje svedoče srpski srednjovekovni manastiri, naročito na Kosovu i Metohiji, gde je bilo najviše rudnika. Stoga nije čudno što je vladar Kosova Đurađ Branković, poslednji srpski despot, važio za jednog od najbogatijih vladara u Evropi u prvoj polovini 15. veka. Bogato je bilo i stanovništvo gradova blizu rudnika i trgova, koje su uglavnom bavilo trgovinom i zanatima.
Značaj rudarstva najbolje je shvatio kralj Stefan Uroš I (1234–1276).