Ruralni razvoj dobija na značaju

Zajednička poljoprivredna politika (ZPP) jedan je od kamena temeljaca za nastanak i funkcionisanje Evropske unije, njen integrativni deo, a zauzima lavovski deo ukupnog budžeta. Njeni počeci datiraju iz vremena neposredno po završetku Drugog svetskog rata. Evropa je iscrpljena, skoro trećina stočnog fonda uništena, zalihe hrane su znatno potrošene, a obradive površine uništene.

Maršalov plan dovodi do ekonomske obnove i za nekoliko godina dolazi do pojave viškova proizvoda. Oko 40 odsto izvoznih proizvoda zemalja zapadne Evrope činili su poljoprivredni proizvodi. U tom periodu neke zemlje postaju najveće izvoznice, dok druge više uvoze. Dolazi do uođenja protekcionističkih mera, čak i kod Britanaca. Grupa zemalja, ipak, donosi odluku da sarađuje, usaglasi se i definiše pravila funkcionisanja zajedničkog poljoprivrednog tržišta. To krunišu Rimskim ugovorom 1957. Od tada pa sve do danas zemlje članice pokušavaju da pronađu prave odgovore na rastuću svetsku konkurenciju i domaće potrebe i ZPP se menja i prolazi kroz različite faze, ali mu se važnost i uloga ne umanjuju.

Podrška tržištu

Današnji ZPP odlikuju podrška tržištu preko sistema garantovanih cena, sistema direktnih plaćanja farmerima putem jedinstvene šeme plaćanja, što finansira Evropski fond za garancije (EAGF) i ruralni razvoj, koji se finansira iz Evropskog fonda za ruralni razvoj (EAFRD).

Pre uvođenja sistema garantovanih cena plaćanje je bilo vezano za određene vrste proizvoda, što zemlje članice mogu po izboru i dalje da primenjuju da bi se sprečilo da proizvođači prestanu da proizvode određenu kulturu i dovedu do poremećaja na tržištu. Subvencionisanje farmera uslovljeno je propisima, koji se svakodnevno ažuriraju, i ekološkim standardima, različitim od zemlje do zemlje – ova oblast spada u diskreciono pravo svake članice.

Politika ruralnog razvoja zasniva se na podizanju konkurentnosti poljoprivrednog i šumarskog sektora, zatim zaštiti životne sredine i upravljanju zemljištem, i na kvalitetu života i diverzifikaciji ruralne ekonomije. Poslednja reforma nekadašnjeg komesara EU za poljoprivredu Dačijana Čološa primenjuje se za period 2014–2020.

Sve manji budžet ZPP

Tačno je da je evropska poljoprivreda i dalje veoma zaštićena – zadržane su neke mere upravljanja tržištem, kao što su sistem kvota za pojedine proizvode i izvozne subvencije, ali budžet ZPP znatno se smanjio za poslednje dve decenije. Međutim, ako napravimo poređenje – 1985. udeo ZPP u ukupnom budžetu EU iznosio je 73 odsto, a 2015. godine 39. Na buduće planiranje budžeta ZPP, takođe, veliki uticaj ima bregzit. Glavna debata vodi se o tome koliko će nedostatak doprinosa UK budžetu EU imati uticaj na budžet ZPP i kakve promene i reformu treba doneti nakon 2020. Treba li sačekati da se stvori stabilna osnova nakon odlaska Britanije kako bi se doneo novi budžet ili treba požuriti? Da li Britanija zaista izlazi iz EU? Takođe, za nove tehnologije, pre svega digitalne, biće više mesta, naročito u ruralnom razvoju i kohezionoj politici. Ne manje važno je da postoji i veliki pritisak ekoloških grupa u vezi sa izmenama i budućom reformom novog ZPP, pa i u tom smeru treba posmatrati razvoj događaja.

Rezultati poslednje javne konsultacije koju je lansirao komesar Fil Hogan pokazuju da većina građana, organizacija i preduzetnika u poljoprivrednom sektoru smatra da ZPP ne radi dovoljno na zaštiti biodiverziteta, redukciji degradacije zemljišta, održivom korišćenju pesticida i đubriva i zaštiti genetskog diverziteta. Takođe, najveća evropska ekološka alijansa preporučuje zelenije mere. Sadašnja politika se redovno kritikuje zbog neuspeha zaštite prihoda poljoprivrednika i podsticanja neodrživih i za životnu sredinu štetnih praksi.

Usklađivanje

Kako se Srbija uklapa u to i da li svoju agrarnu politiku usklađuje s politikom Evropske unije?

Srbija i dalje ima izuzetno povoljne prirodne i klimatske uslove za razvoj poljoprivredne proizvodnje i stočarstva, što samo po sebi nije dovoljno. Kao prvo, klimatske promene su sve manje predvidive. Drugo, prosečni prinosi u poljoprivredi znatno su ispod evropskih. Treće – nijedno prirodno bogatstvo, ukoliko se nekontrolisano i nestručno koristi, naročito zemljište i vode, ne može samo od sebe da održi kvalitet i umanji rizik od smanjenja kvaliteta i hranljivosti namirnica i ugrožavanja zdravlja krajnjih potrošača.

Iako ima volje i ideja na individualnom nivou, potrebna je sistemska podrška, kako za pažljivo planiranje i zaštitu prirode, zemljišta i, uopšte, kvaliteta života i javnog zdravlja, tako i za sistem ekonomske i ekspertske podrške za farmere i mlade preduzetnike u ruralnim područijima – jer je ljudski resurs najvažniji. U Srbiji velike korporativne farme posluju s nedostatkom sredstava i viškom zaposlenih, a veliki broj porodičnih gazdinstava nalazi se na posedima manjim od deset hektara.

Trend starenja poljoprivredne populacije sve je izraženiji. Mladi i obrazovani ne vide interes u tome da ostanu u ruralnim sredinama i bave se poljoprivredom. Savremena dostignuća i tehnologije u poljoprivrednoj proizvodnji nisu na zadovoljavajućem nivou. Srbija bi trebalo da uskladi svoje zakonodavne, institucionalne i budžetske pravce, kako ne bi bilo dramatičnih posledica po domaći agrar.

Pravna osnova

Potrebne su znatne promene kako bi se Srbija približila evropskoj poljoprivrednoj politici i kasnije potpuno integrisala.

Prvi korak u okviru zakonodavnih i institucionalnih promena bio je donošenje Zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju, kojim je uspostavljena pravna osnova za formiranje Uprave za agrarna plaćanja i proširenje Sektora za ruralni razvoj. Sledeći zakonodavni korak bio bi donošenje zakona o uređenju tržišta poljoprivrednih proizvoda, koji bi predvideo osnivanje agencije za intervencije na tržištu poljoprivrednih proizvoda. U okviru finansiranja poljoprivrede treba izmeniti dva glavna nedostatka – prvi je što se poljoprivreda finansira na godišnjem nivou, sa čestim promenama izbora i iznosa mera, dok je bitna karakteristika ZPP finansiranje na sedam godina i sa tačno utvrđenim iznosima subvencija, korisnicima i namenama na godišnjem nivou. Drugi je nizak nivo izdvajanja za agrarni budžet.

Srbiju čeka i uvođenje dva velika sistema: integrisanog administrativnog sistema kontrole plaćanja i sistema računovodstvenih podataka na poljoprivrednim gazdinstvima. Potrebno je, takođe, osnažiti organizacije i sindikate kako bi bili relevantni partneri u kreiranju domaćih, a kasnije i evropskih politika. De facto preduslov jeste i članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. EU je kao celina član ovog sistema. Nijedna zemlja nije pristupila EU a da već nije bila članica STO.

Trenutno, Srbija čeka na IPARD II, program Evropske unije koji predstavlja instrument za pretpristupnu pomoć u oblasti ruralnog razvoja za programski period od 2014. do 2020. godine, nakon koje se očekuje nova reforma ZPP, sa ciljem dostizanja evropskih standarda i podizanja konkurentnosti. Program donacija trebalo bi da se realizuje preko Uprave za agrarna plaćanja. Prema rečima ministra poljoprivrede Branislava Nedimovića, Srbija je ispunila sve uslove za odobrenje akreditacije za pretpristupni fond i prvi konkursi se očekuju do kraja ove godine.

Ipak, ne smemo da se zalećemo. Uzevši u obzir trenutni evrointegracijski status Srbije, nije realno da ona ostvari punopravno članstvo u EU u kratkom roku. Domaće mere podrške poljoprivredi, samim tim, mogu biti liberalnije. To znači, na primer, da Srbija nije dužna, osim prema svojim građanima, da izdvoji veće iznose za subvencije i time zaštiti domaće proizvode i učini ih konkurentnijim. Sa druge strane, teško je prognozirati budućnost ZPP na duži rok, odnosno nakon 2020, kada ističe trenutna reforma, a samim tim je teže usmeriti integracijske snage Srbije u okviru agrarne politike.