Prošle godine su investicije u Srbiji bile na niskom nivou i iznosile su svega 18% BDP-a što je daleko ispod evropskog proseka od 25% BDP-a. Od ovog iznosa 3% BDP-a otpada na javne investicije i 6% BDP-a na strane direktne investicije (SDI), to jest oko dve milijarde dolara što je rast od 10% u odnosu na 2016. Dakle, dominantni su domaći investitori, pre svega privatni, dok su SDI najvažnija stavka inostranih izvora investicija.
U široj javnosti, a posebno u našoj, uvreženo je mišljene da su SDI ključan faktor privrednog rasta za male, otvorene nerazvijene ekonomije, pa čak i da nemaju alternativu. Benefiti SDI koji se najčešće pominju su pristup kapitalu i naprednim tehnologijama; efekat prelivanja naprednih tehnologija na lokalne proizvođače; pristup superiornim tehnikama upravljanja; pristup inostranim tržištima, to jest integracija lokalnog tržišta u globalnu ekonomiju; povećanje zaposlenosti; konkurentnosti; ravnomerni regionalni razvoj itd. I ono što je najvažnije, ova kretanja kapitala nisu toliko volatilna kao, na primer, kratkoročne bankarske pozajmice ili portfolio investicije.