Budućnost Evrope

Koncept ekonomske politike evrozone se sastoji iz centralizovane monetarne i decentralizovane fiskalne politike bez jasne politike kontrole budžetskih deficita i nivoa javnog duga zemalja članica, bez jasne politike sankcija prema državama koje krše standarde nivoa budžetskog deficita i nivoa javnog duga i bez jasnog odgovora da li će, u slučaju kada se neka država članica nađe pred bankrotom, Evropska unija baciti pojas za spasavanje (bail-out). Pošto su ekonomije zemalja članica strukturno različite i pošto su konkurentne u različitoj meri univerzalna monetarna politika i decentralizovana fiskalna politika ima za posledicu stalno prisutne makroekonomske neravnoteže. Istovremeno, privatno finansijsko tržište je neefikasno ograničavalo javnu potrošnju zemalja članica evrozone jer je formirano očekivanje da će, u slučaju prezaduženosti članica, ECB i/ili Evropska unija priskočiti u pomoć - što se na kraju i desilo čime se samo stimuliše moralni hazard u budućnosti. Takođe, zbog zanemarivanja različitosti između ekonomija članica, nisu formirani mehanizmi fiskalnih transfera iz centra i između ekonomija članica u slučaju javljanja egzogenih i asimetričnih šokova. Sve ovo skupa, čini entitet evrozone krhkim i nestabilnim.

U ovom trenutku je, na prvom mestu, potrebno razmišljati o centralizovanim fiskalnim mehanizmima koji bi se automatski aktivirali u slučaju pojava većih neravnoteža u pojedinim delovima evrozone. Sjedinjene Američke Države predstavljaju primer uspešne monetarne i fiskalne unije. Američke države i lokalni organi vlasti imaju veliku slobodu u odlučivanju u vezi poreske osnovice, poreskih stopa i načinu trošenja sredstava iz budžeta. Takođe, slično evrozoni, američke države i lokalni organi vlasti ne kontrolišu monetarnu politiku i zadužuju se na privatnom finansijskom tržištu. Privatna finansijska tržišta, kao i zakon, u mnogim američkim državama ograničavaju nivo javne potrošnje. Sa druge strane, budžet na federalnom nivou iznosi 20% BDP-a. Federalni prihodi imaju svoj izvor u federalnim porezima i federalnim obveznicama iz kojih se finansiraju nacionalna odbrana kao i penziono i zdravstveno osiguranje za starija lica i lica sa invaliditetom, obrazovanje, transport itd. Ne manje važno, u slučaju većih neravnoteža, automatski se aktiviraju fiskalni transferi na federalnom nivou kako bi se sistem stabilizovao. Na primer, rast cene nafte na svetskom tržištu ima pozitivan efekat na privredu Teksasa i Montane, rastu njihovi prihodi, pa samim tim i poreski prihodi i njihov doprinos federalnoj kasi. Istovremeno, u državama koje su pogođene rastom cene nafte padaju poreski prihodi i njihov doprinos federalnoj kasi. Da bi ublažila ovaj negativan udar i sprečila dalji pad u aktivnosti i stvaranje budžetske rupe, federalna blagajna ugroženim državama transferiše neophodna sredstva.

Sa druge strane, u evrozoni rast u ceni nafte brine čelnike ECB-a zbog potencijalnog rasta u inflaciji što može imati za posledicu monetarno zatezanje usred recesije. Dakle, u Sjedinjenim Američkim Državama je na nivou američkih država u većini slučajeva račun budžeta uravnotežen, dok se deficiti kumuliraju na federalnom nivou. Upravo ovi transferi omogućavaju uravnotežen budžet i sprečavaju rast u troškovima kapitala za države koje su u padu. Slično tome, vredi pomenuti da u Nemačkoj postoji mehanizam koji garantuje pokrajinama (Länder) minimalne poreske prihode koji su otprilike jednaki prosečnim poreskim prihodima, tako da su neke pokrajine konstatno neto primaoci, dok su druge pokrajine stalno neto kontributori.

U tom smislu, moguće je da troškovi na nivou zemalja članica evrozone ostanu decentralizovani. Ono što je potrebno je da budžet Evropske unije za razliku od sadašnjih 1% BDP-a, bude na nivou od 15-20% BDP-a zemalja-članica i da se uspostave mehanizmi i jasna pravila fiskalnih transfera sa centralnog nivoa i među državama članicama. Tako, iako bi u zemlji koja je pod kriznim udarom pali poreski prihodi, zahvaljujući transferima (na recimo per capita bazi), nivo fiskalnog deficita i javnog duga bi bio niži, te samim tim ne bi došlo do srozavanja kreditnog rejtinga zemlje i konsekventno rasta troškova kapitala čime bi se smanjio udeo odliva novca iz državnih kasa na ime kamatnih plaćanja. Drugo važno pitanje je uvođenje federalnih poreza kojima bi se centralizovano finansiralo obrazovanje, socijalna politika, odbrana, transferi itd. Takođe, bilo bi važno kreirati federalne dužničke hartije od vrednosti jer bi riziko premija na njih bila niža iz prostog razloga jer se na federalnom nivou kreira novac. Moglo bi se takođe uvesti pravilo da ECB u nekom procentu BDP-a evrozone ima pravo da kupuje državne obveznice zemalja-članica.

U nedostatku ovih mehanizama, ECB vodi fiskalnu politiku čime se ugrožava njena nezavisnost. Isto tako, narušava se i njen kredibilitet jer je zarad stabilnosti prekršila svoju obavezu i upustila se u kupovinu državnih obveznica zemalja-članica evrozone. Bez ovih promena perspektiva opstanka evrozone je, čini se, tmurna. Naravno, sve ovo je mnogo lakše napisati nego uraditi jer se uspeh monetarne i fiskalne centralizacije u Sjedinjenim Američkim Državama zasniva na savršenoj mobilnosti radne snage i kapitala i političkom jedinstvu, zajedničkim ciljevima i vrednosnim sistemom.

Primarni zadaci koji stoje pred čelnicima evrozone nisu tehničke prirode i odnose se na usaglašavanje i sprovođenje konzistentne monetarne i fiskalne politike i kreiranje sistema transfernih plaćanja. Da bi to bilo moguće, potrebno izgraditi evropski indentitet što implicira dominaciju nadnacionalnog nad nacionalnim interesima. Samo će u tom slučaju privredni sistem evrozone funkcionisati bez povremenih naglih iskakanja. Tako, Italijani moraju biti spremni da pomognu druge zemlje članice na način na koji je severna Italija tokom celog prošlog veka finansirala razvoj južne Italije ili Nemci moraju pokazati svoju spremnost da pomognu kao što Zapadni Nemci i dalje plaćaju račune ujedinjenja sa Istočnom Nemačkom.

Snažna evrozona je neophodan uslov opstanka prosperitetne i stabilne Evropske unije. U suprotnom, izbor nečinjenja i prepuštanja vetrovima sudbine će potkopati jedan od najvažnijih civilzacijskih projekata još od nastanka nacionalnih država. U tom slučaju će nadvladati sile koje značajno ograničavaju slobodno kretanje rada pa samim tim i jednaka prava svih njenih građana. Potencijalna prevlast destruktivnih procesa kao što su bregzit, teroristički napadi, finansijske krize i posledični uspon evroskepticizma, populista i ekstremnih desničara bi najverovatnije značila početak kraja ove jedinstvene civilizacijske tekovine. Ostaje nada da će nas izbori za Evropski parlament koji treba da se održe u maju ove godine uveriti da je ideja jedinstvene Evrope i dalje živa.

                                                                                                                                                                                                                                                                    Kraj feljtona