Propisane mere fiskalne štednje i strukturalnog prilagođavanja kriznih privreda evrozone svode se na: reduciranje budžetskog deficita i državnog duga kroz fiskalnu štednju, strukturalne reforme, to jest internu deflaciju kroz zamrzavanje nadnica, kako bi krizne zemlje povratile konkurentnost na međunarodnom tržištu jer opcija nominalne devalvacije deviznog kursa nije na raspolaganju i fleksibilizaciju tržišta rada (da radnici bez primedaba prihvate snižavanje svojih plata, da mogu biti bez većih problema otpušteni i da prihvate minimalno osiguranje u slučaju nezaposlenosti).
Naravno, politika sprečavanja kolapsa velikih banaka, posebno onih u Evropi, vodila je rastu budžetskih deficita i javnog duga. Epilog je bio privatizacija profita od strane „novčanih rentijera”, kako ih je nazivao Džon Mejnard Kejnz, i socijalizacija troškova, koji su pali na teret gubitnika globalizacije. Naime, sredstva za socijalizaciju troškova velikim delom prikupljena su prebacivanjem poreskog opterećenja s bogatih slojeva društva na srednju klasu i siromašne, što je dodatno doprinelo rastu nejednakosti u raspodeli dohotka i bogatstva.