Mati mu se zvala Olimpijada, a selo u kome je rođen i sada je nemoguće naći na karti. No, nikada se ne zna gde će Bog spustiti prst. Oktobra 1858. spustio ga je na banatski Idvor. Tu je 1858. rođen Mihajlo Pupin, budući veliki naučnik svetskog glasa.
Majka Pupinova, iako nepismena, slutila je da joj je sin rođen za velike nauke i dela. Devetnaesti je vek, a ona ga je od najranije mladosti upućivala da ide u svet i bavi se naukom. Otac mu beše seoski knez. Pupin se i u Americi sećao plavih zimskih noći ledenih zvezda, kada su se u njihovoj kući održavala seoska prela, koja je u detinjstvu doživljavao kao skupove umnih ljudi. Kasnije će govoriti: „Svetlost zvezda je deo životnog daha Boga. Nikada nisam pogledao u nebeski svod a da nisam osetio taj božanski dah i da mi duša nije ustreptala.”
Opisima svojih zemljaka u autobiografiji, svetu je približio barokno lepu i sasvim osobenu sliku Srbije u doba njegovog odrastanja.