U arheologiji nema od danas do sutra

Snimci s Jutjuba iz okoline Čačka. Na njima predstavnici udruženja građana decu u školama upoznaju s načinom arheološkog istraživanja. U pitanju je, praktično, bilo obučavanje dece za vršenje krivičnog dela. To je bio povod da Srpsko arheološko društvo pokrene akciju „Podizanje sveti o značaju arheološkog nasleđa”, koja traje već treću godinu, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, i obuhvata stručna predavanja širom zemlje.

Dr Adam Crnobrnja, predsednik Srpskog arheološkog društva i savetnik u Narodnom muzeju u Beogradu, ističe kompleksnost arheološkog nasleđa i objašnjava koliko je trnovit put do donosilaca odluka – lokalnih samouprava, inspekcije, policije, sudstva.

Taknuto maknuto

U Srbiji ima trinaest zavoda za zaštitu spomenika kulture i u svakom radi jedan do četiri arheologa, a ljudi ih najčešće doživljavaju kao entuzijaste, a arheologiju kao nešto što je više hobi nego struka.

– Mnogi su daleko od toga da arheologiju dožive kao nešto što je pod posebnim režimom izdavanja dozvole za obavljanje radova – kaže dr Crnobrnja i dodaje da arheološko istraživanje bukvalno počinje na praznoj livadi.

Pre izlaska na teren arheolozi moraju dobro da se informišu u literaturi, predanjima, razgovorima s meštanima. Prvu terensku fazu istraživanja predstavlja obilazak lokaliteta i uvid u moguće nalaze na površini. Potom se informacije prikupljaju nedestruktivnim medotama i stiče prva slika o lokalitetu. Sledi geofizičko istraživanje koje daje podatke na osnovu kojih se bolje planiraju dalji radovi. Tu počinje da se zalazi ispod površine zemlje, ali najpre bez kopanja – na osnovu geofizičkih snimaka koji ukazuju na prve grube konture arheoloških sadržaja. Sledeći korak je istraživanje koje može da traje godinama, a sve to košta. Na primer, za jednu vinčansku kuću, kakvih ima širom Srbije, kada se saberu svi troškovi – hrana, prevoz, postupak prikupljanja, obrade, iskopavanja – potrebno je više od 20.000 evra.

– Iz jedne srušene kuće stare 6.500 godina pokušavamo da prikupimo predmete i istražimo pokretna i nepokretna kulturna dobra. Na osnovu njihovog rasporeda i međusobnog odnosa arheolozi se trude da rekonstruišu način života, privređivanja, poreklo korišćenih sirovina, čak delimično i način razmišljanja – priča dr Crnobrnja.

Za svaki pronađeni predmet neophodno je vođenje obimne dokumentacije, koja omogućava čuvanje validnih informacija, što opet vodi do detaljne, naučne analize svega što je pronađeno. Arheolozi sarađuju s hemičarima, fizičarima, geolozima, biolozima, antropolozima… Važna je i zaštita lokaliteta. U arheologiji, moglo bi se reći, ne postoji taknuto maknuto. Ako ga neko uništi ili prekopa, lokalitet se ne može vratiti u prvobitno stanje.

Dr Crnobrnja kaže da je zakonska regulativa o arheološkom nasleđu u Srbiji možda zastarela, ali da se u osnovi ne razlikuje od odredaba koje imaju druge zemlje, kao i da naši zakoni prate osnovni duh zaštite kulturnog nasleđa.

– Oblast arheologije direktno regulišu Zakon o kulturnim dobrima iz 1994. godine i Krivični zakonik koji je 2009. dopunjen članom 353 A, u kojem se pominje krivično delo neovlašćenog vršenja arheološkog istraživanja. Imamo čitav set pravilnika i zakone koji se indirektno odnose na tu oblast, kao što je Zakon o planiranju i izgradnji – kaže sagovornik.

Sve što je ispod zemlje i vode, bilo da je pokretno bilo nepokretno, spada u arheološko nasleđe, kaže Zakon o kulturnim dobrima. Prema članu 28 tog zakona, ko god pronađe nešto u zemlji ima obavezu da to u roku od 24 časa prijavi. Od osobe koja je slučajno našla arheološki predmet on može da se otkupi ili proglasi kulturim dobrom u privatnoj svojini, s tim da se prati šta se s njim dalje dešava.

U članu 109 stoji da ako se u toku gradnje naiđe na arheološke ostatke investitor ima obavezu da odmah prekine gradnju i obavesti odgovarajuće institucije o tome kako se nalazište ne bi uništilo. U praksi se to retko dešava. Zakon je jasan i kada je reč o tome ko može da obavlja arheološka istraživanja. To su naučne institucije i institucije za zaštitu kulturnih dobara, a dozvolu daje jedino Ministarstvo kulture i informisanja.

kod Ćuprije, Drenovac i Petrus kod Paraćina, Marina kula kod Kuršumlije, Lederata kod Rama, Rvati kod Raške, rimsko naselje Latifka kod Vranja samo su neki od lokaliteta na kojima su otkriveni ilegalni načini delovanja. Do tri godine zatvora je kazna za neovlašćeno obavljanje arheoloških istraživanja. Šest meseci do pet godina zatvorske kazne može da dobije onaj ko takve radnje vrši na arheološkom nalazištu proglašenom za kulturno dobro.

Sagovornik je predstavio i šta se dešava ako investitor uništava lokalitet prilikom izgradnje.

– Najčešće ne odreaguju na vreme ni građevinska inspekcija ni policija, jer ne znaju da prepoznaju problem na terenu. Jedino rešenje je edukacija inspektora, dok bi za policiju bilo dobro da za početak bude upoznata sa pet do deset arheoloških lokacija koje će redovno obilaziti. Zataji i sudstvo, koje često zbog raznih razloga odbacuje krivične prijave. Mnogi, pa čak i neke naše kolege, ne prave razliku između registrovanog i evidentiranog lokaliteta. Lokalitet u zvaničnu evidenciju upisuje nadležni Zavod za zaštitu spomenika kulture. Da bi bio proglašen za kulturno dobro, potrebno je da se uradi elaborat, koji se upućuje Ministarstvu kulture i informisanja, a zatim dolazi do Vlade – objašnjava naš sagovornik.

Kulturno dobro

Od 1948. do danas u Srbiji su 192 arheološka nalazišta proglašena za kulturno dobro. Od evidencije do proglašenja za kulturno dobro, po sadašnjem zakonu, ne sme da prođe više od tri godine. Prema dokumentaciji Zavoda za zaštitu spomenika kulture, poznato je oko 20.000 arheoloških lokaliteta, a pretpostavlja se da ima između 60.000 i 80.000 još neotkrivenih. Zato je bitno da se svako registrovano arheološko nalazište nađe u planskim dokumentima, jer to isključuje mogućnost da će se na nekom lokalitetu nešto „slučajno” izgraditi bez prethodnih arheoloških istraživanja. Arheološko nasleđe trebalo bi, smatra naš sagovornik, tretirati kao i životnu sredinu, posmatrati ga kao razvojnu mogućnost.

– Čuvanjem nasleđa poboljšava se imidž mesta, razvijaju se uslužne delatnosti, povećava se broj zaposlenih, a sve to uvećava priliv novca u budžet. Samo dobrim planiranjem i rukovođenjem arheološko nasleđe može postati važan deo održivog razvoja jednog kraja – ističe dr Crnobrnja.

Da bi se sačuvalo bogato arheološko nasleđe, neophodan je zajednički rad više ministarstava, donošenje zakonskih rešenja koja će biti u saglasnosti sa međunarodnim konvencijama, aktivno uključivanje lokalnih samouprava, policije, škola, medija. Zahvaljujući Ministarstvu kulture i informisanja uspostavljeni su informacioni sistemi u ustanovama zaštite koji omogućavaju razmenu podataka i uvid u stanje kulturnog dobra. U saradnji s Republičkim geodetskim zavodom izrađuju se digitalne mape arheoloških lokaliteta koje će sadržati geografske koordinate lokaliteta i precizne podatke o rasporedu i koncentraciji pokretnog i nepokretnog kulturnog nasleđa. Radi se i na informacionom sistemu za objedinjenu arheološku dokumentaciju koji podrazumeva povezivanje muzeja, zavoda za zaštitu spomenika i ustanove koja obavlja iskopavanje. Sve to radi se s ciljem da se očuva kulturno nasleđe, koje je, kako ističe dr Crnobrnja, neobnovljiv resurs koji pripada svim građanima Srbije. Njegovo uništavanje je nepovratno.