Prošlost u pesmi sačuvana

Izdigao se Pržar nad Vranjskom kotlinom, pa onako s vrha, kao da se takmiči s Besnom kobilom, Skopskom Crnom gorom i Šar-planinom, do kojih puca pogled. Između njih prostrli se Preševska dolina i Kosovsko Pomoravlje, beli se manastir Prohor Pčinjski... Reke Pčinja i Južna Morava, koja je u sebe primila vode Binačke Morave i Preševske Moravice, idu svojim pre mnogo vekova utrvenim tokovima. Pogled obuhvata i deo Koridora 10, s veličanstvenim mostom kod Vladičinog Hana, koji spaja ljude i prostore. A ispod Pržara raširilo se Vranje, sedište Pčinjskog okruga i najvažnija tačka na tom delu turističke mape Srbije.

Subotom, kada je pazarni dan i Gornja čaršija oživi, teško je naći mesto u vranjskim kafanama. Sto u Gradskoj meani treba rezervisati danima unapred. Znaju to i gosti iz Bugarske i Severne Makedonije koji dolaze ovde u kupovinu, ali i da bi proslavili rođendane ili dane svojih firmi. Provod je u Vranju, kažu, najbolji u ovom delu Balkana, a sprža, trljenica, samsa, razne pite i drugi gastronomski specijaliteti poznati su od Skoplja do Soluna, s jedne, i Sofije, s druge strane.

Ne čulo se od mene

Vranje je jedan od onih gradova na jugoistoku Srbije koji su i ovom veku, u vreme digitalizacije i sve veće otuđenosti ljudi, sačuvali dušu. Život u višespratnicama nije Vranjancima oduzeo ljudskost, pa se komšijski odnosi neguju baš kao i u uskim ulicama u kojima će vas svaki prolaznik pozdraviti onako toplo, južnjački, pitati za zdravlje i sa osmehom pokazati put do dela grada u koji ste naumili da idete.

Živi Vranje svoj savremeni život, ali ne zaboravlja ni stara vremena, ljude i običaje, pa se uveče, kada se završe svi dnevni poslovi, začuje pesma. Stara, vranjska, koja pada kao melem na ranu. Vranjankama i danas, baš kao i njihovim bakama, oko zasuzi kada začuju prve taktove pesme „Petlovi pojev”. Kada je srpska vojska 1878. godine oslobodila Vranje, Turci su preko noći pobegli, ali je ostao madi janičar kako bi bar još jednu noć sa svojom draganom proveo. Ljubavnici su, govorilo se, ubijeni, ali je pesma o tragičnoj ljubavi ostala.

Ne čulo se od mene, ali tako beše. Vekovima je tom rečenicom počinjala priča koja se širila gradom, od uva do uva, od sokaka do sokaka, od česme do česme, sve dok se, poput usmenih novina, naročito subotom, kada je pazarni dan, pa se u čaršiju zgrnu meštani okolnih sela i gradova, ne pretoči u pesmu. Sledećeg dana, kad sunce obasja Pržar i čaršija oživi, kalfe i šegrti pevušili bi novu pesmu, zasnovanu na jučerašnjim abrovima…

Tako su pre dva veka u Vranju, na osnovu istinitih događaja, nastale gradske pesme koje se i danas pevaju, i to ne samo u Srbiji. Svaka je pesma priča za sebe. Ličnosti i događaji o kojima se peva su istiniti. Zato je, kako primećuje dr Zoran Dimić, profesor na Filozofskom fakultetu u Nišu, Vranjska gradska pesma jedinstveno narodno stvaralaštvo Vranjanaca i vredan istorijski dokument o jednom vremenu, ljudima, običajima, arhitekturi…

Te pesme su se uprkos različitim udarima održale do današnjih dana.

– Vranjska pesma izvodi se samo ovde i nigde više. Njena tematika je ljubavna i najčešće vezana za emocije koje su deo nekakvog žala, neispunjenih i zabranjenih ljubavi… Pesme se izvode na karakterističnom, mekom dijalektu, koji je u potpunom saglasju s opštim karakteristikama te muzike. Mislim da su velike šanse da se ona u budućnosti nađe na Uneskovoj listi svetske nematerijalne baštine – kaže dr Zoran Dimić i dodaje da je od novembra 2019. Vranje član Uneskove mreže kreativnih gradova, te da se vranjska gradska pesma od 2012. nalazi na Nacionalnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa.

U vranjskim pesmama za večnost su sačuvana milovanja, tragične ljubavi, ljubavne čežnje… I radost i žalost… Ima i šaljivih pesama u kojima se, na primer, opisuje kako je čuvar u vranjskom hamamu posmatrao žene dok se kupaju. Neke pesme pune su erotike i skrivenih značenja, poput one u kojoj mladić poručuje svojoj dragoj Božani: Što mi je merak poljak da bidnem, poljak da bidnem na tvoju njivu, na tvoju njivu, mori, Božano. Ti da mi žnjeješ, ja da ti pojem, mori, Božano.

Kroz pesmu žive Stojanka bela Vranjanka, Dimitrije, Stana, Cone, Karakoca, Milkana... U stihovima su sačuvana sećanja na ljude, događaje, običaje, na život pod turskom vlašću i brojna mesta u varoši, poput Belog mosta, koji je svedok nesrećne ljubavi između inovernika.

Iako se veruje da su vranjske pesme narodne, autori mnogih stihova i melodije su poznati. Najpoznatija pesnikinja je Stana Avramović Karaminga, autor čuvene pesme „Dimitrijo, sine Mitre”. Dimitrije i Stana bili su muž i žena, ali nisu imali decu. Stanu je zbog toga maltretirala svekrva, te je ona jednog dana odlučila da se obesi. U tome ju je sprečio Dimitrijev ujak, Toma Karaminga, koji ju je nagovorio da prevari muža i da mu tako sačuva obraz. Stana je zatrudnela s drugim čovekom, ali je umrla nedugo nakon porođaja. Ubrzo posle sahrane, na prvu subotu, Dimitrije je od ujaka saznao da sin nije njegov. Od žalosti za ženom i od tuge što mu je život takvu sudbinu dodelio, Dimitrije se iz pištolja ubio na Staninom grobu.

Autor pesme „Stojanke, bela Vranjanke”, saznajemo od Dimića, jeste Dragutin Ilić. Pesma je posvećena Stojanki Avramović, iz vranjske Kovačke mahale. „Otvori mi, Belo Lenče”, govori o neostvarenoj ljubavi između Jelene Stamenković, koja je u Vranju bila poznata kao Belo Lenče, i Mileta Tasića, koga su zvali Mile Pile. Mile je bio oženjen, ali je od rane mladosti voleo Lenku. Oni koji pažljivo slušaju te pesme, saznaće mnogo o običajima, a u stihovima Milkano, dado, mori, jasno se kaže da je najstrože zabranjena ljubav između rođaka.

Žal za starim vremenima

Mesta koja su opevana u pesmama i danas postoje u Vranju. Beli most, česme, Gornju čaršiju, uske kaldrmisane sokake, kapidžike, haremluk, hamam, stare zgrade poput rodne kuće književnika Bore Stankovića u ulici koja nosi ime njegove babe Zlate, obilaze domaći, ali i strani turisti.

Dolaze u grad na jugoistoku Srbije da uživaju u gurmanskim specijalitetima i pesmama koje se šire i današnjim Vranjem i gale dušu. Meka, topla pesma dopire do svačijeg srca, pa i onih koji ne razumeju o čemu se peva. Sama melodija dovoljna je da se razgali duša.

Malo koja pesma sadrži takvu žal za starim vremenima kao vranjska, koja iznova vraća kulturu, običaje, ljude i prošlost.

– Ove pesme pevaju o ženskoj lepoti, ali i žalu za jednim vremenom, ili za slatkom mladošću koja je tako brzo otišla... To su pesme za dušu, meke, čežnjive, tužne – naglašava dr Dimić, uz napomenu da su vranjske pesme sačuvali i kroz svet proneli, prvo, Stana Avramović Karaminga, a posle i Staniša Stošić, Vasilija Radojčić, Kurta Ajredinović, Bakija Bakić, Usnija Redžepova... Danas to rade Branimir Stošić Kace, Slobodan Jovanović, Ivana Tasić, Čeda Marković...

Pevajući ove pesme, svetom šire i bogatu nematerijalnu baštinu srpskog naroda, običaje Vranjanaca i onih koji su u Vranje došli. Stihovima svedoče o istoriji tog kraja, svakodnevnom životu i različitim kulturama koje su se tamo srele, srpskoj, turskoj, cincarskoj, romskoj… Iz svega toga nastala je nova, jedinstvena muzika i pesma. Svačija, a ipak samo vranjska.