Stari zanati i savremeni dizajn

Izrada nakita za jedne je hobi, za druge izvor prihoda. Za glumicu Katarinu Stojanović i jedno i drugo. Glumom se bavi 15 godina, a od diplomiranja posvetila se čarobnom svetu pozorišta za decu. Jedan je od osnivača dečje scene Centra za kulturu Rakovica – skoro petnaest godina nosila je repertoar te scene i igrala u brojnim, različitim dečjim predstavama. Od prošlog leta stalno je angažovana u trupi „Zozo”, koja takođe na repertoaru ima atraktivne predstave za najmlađe. Naša sagovornica igrala je i u zapaženim predstavama na velikoj sceni, glumila je u TV serijama i u filmu „Razbojnici Banata”, čija se premijera tek očekuje.

Pre izvesnog vremena igrom slučaja otkrila je i dizajnerski talenat. Spojila je stari zanat i savremeni dizajn i danas izrađuje nakit za posebne prilike.

Početak

Glamuroznu i ženstvenu notu svom izgledu Katarina u posebnim prilikama dodaje nakitom koji sama izrađuje. Reč je o minđušama, krupnim, kristalnim, raznobojnim. Nakon pozitivnih reakcija okoline oformila je brend i sada nakit radi i po porudžbini.

Novi dar Katarina je otkrila potpuno slučajno. Nikad nije planirala da se time bavi, niti je znala kako se izrađuju atraktivni komadi nakita.

– Često sam vodila razne manifestacije. Uz garderobu u tim prilikama bio mi je potreban i odgovarajući nakit, tako da sam se snalazila za kristalne velike minđuše u raznim bojama. Jednom prilikom zamislila sam da imam zelene minđuše koje bih uskladila s garderobom. Nisam uspela da nađem takve i onda mi je palo na pamet da bih mogla sama da ih napravim – priča naša sagovornica.

Setila se da je prolazila pored neke radnje koja prodaje repromaterijal za nakit i otišla tamo da vidi šta nude. Prodavačica joj je rekla da ne može baš da joj pomogne jer ne zna mnogo o izradi nakita.

– Odabrala sam nešto što mi se dopalo i za šta sam mislila da može od toga da ispadne neki proizvod. Vratila sam se kući i bila iznenađena time što sam isprve uspela da napravim minđuše kakve sam želela. Kada su ih neke moje prijateljice i poznanice videle, veoma su im se dopale i počele su da ih naručuju – nastavlja Katarina.

Tako je počela da izrađuje minđuše po porudžbini i otvorila stranicu na Instagramu. Pojavilo se interesovanje i počela je prodaja preko te stranice, kao i putem preporuke.

– Počela sam da se posvećujem tome. Nisam imala pojma da ću se time baviti, ali očigledno je da sam otkrila svoj drugi talenat – kaže Katarina.

Velike, upadljive i efektne minđuše s mnogo detalja Katarina izrađuje od raznih kristala u boji. Kaže da je odabrala taj komad nakita jer je on najtraženiji. Prilikom izrade minđuša važno je da postoji odgovarajuća podloga, u zavisnosti od oblika. Dodaju se i cirkoni, perle, razni sitni ukrasi. Sve se radi ručno i zahteva dosta vremena, strpljenja, preciznosti.

– Zanimljivo je što nikad ne napravim ono što sam zamislila. Na kraju uvek ispadne nešto drukčije. To je vrlo kreativan posao – kaže Katarina i dodaje da se dizajnerskom radu posvećuje onoliko koliko joj vreme dozvoljava.

A kako se danas, u brzom vremenu u kom živimo, usklađuju profesionalan i privatan život? Na to pitanje naša sagovornica odgovara da joj je s godinama – sve teže.

– Dok mi je ćerka bila mala, morala sam da je vodim sa sobom na probe i na predstave, i mislila sam da će mi biti lakše kada poraste. Ali verovatno sam sada sebi nametnula mnogo više obaveza nego što bi trebalo. Uz taj nakit, uz dečje pozorište i uz predstave koje pripremam i igram na večernjoj sceni, sve više obaveza mi se gomila. Nemam mnogo vremena za privatni život. Za to je malo kriv i ovaj divan, ali zahtevan grad u kom živimo, jer jurite s jednog kraja na drugi i nemate baš mnogo vremena za sebe i svoje prijatelje – zaključuje Katarina.

O statusu i poslu

Izrada nakita zahteva mnogo vremena. Baš kao i gluma, naročito ako glumac ima status slobodnog umetnika.

– Kada ste u statusu samostalnog umetnika, kada dobijete zapravo to rešenje, vi ste zvanično zaposlena osoba – teče vam radni staž, doprinose vam plaća država, odnosno Sekretarijat za kulturu. S te strane postoji neka prednost i neka vrsta sigurnosti jer jedna kulturna institucija stoji iza vas. Ali to ni približno nije status koji bi glumci poželeli. Najbolji mogući status u današnje vreme za glumca je stalno zaposlenje. Dakle, sigurna plata i nešto što obezbeđuje egzistencijalnu sigurnost – kaže Katarina.

Ranije, u vreme kada je ona bila dete, glumci su se radije opredeljivali za status slobodnog umetnika. Tada, osamdesetih godina prošlog veka, drukčije se radilo, drukčije je bilo stanje u državi, a i finansijska situacija. Glumci su u to vreme, s tim statusom, mnogo više i radili i zarađivali. Status slobodnog umetnika danas je nužno zlo.

– Danas, pored toliko umetničkih akademija, i toliko glumaca, i tako malog tržišta i stanja u državi, mislim da je taj status luksuz, iako glumac na taj način može da bira posao. A ja opet kažem, da se ne lažemo, mi glumci nismo baš u situaciji da biramo – navodi Katarina.

Naša sagovornica dodaje da je za glumca najgore kada ne radi. Onda je duhovno prazan, prazan kao biće, finansijski ugrožen. Glumac se najbolje oseća kada ima posla i kada je na sceni. On mora stalno da bude u treningu. Mora da radi, da čita, da radi na sebi, pre svega kroz svoje uloge. Najgora kazna za glumca je kada nema posla i tada se nijedan ne oseća prijatno.