Doživotno izdržavanje

U praksi se veoma često zaključuju ugovori o doživotnom izdržavanju. Nekada su sudovi, u posebnom postupku, overavali ovu vrstu ugovora, dok danas overu (solemnizaciju) vrše javni beležnici sa istim ovlašćenjima koja su doskora imali sudovi. Ovaj ugovor je jedan od dva naslednopravna ugovora koje poznaje oblast pozitivnog naslednog prava Republike Srbije (pored ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života). Ugovori o nasleđivanju su kod nas, inače zabranjeni, odnosno, ništavi. Najčešće će sam ugovor o doživotnom izdržavanju biti sačinjen uz pomoć advokata, ali će javni beležnik, kao nekada sudije, biti obavezan da strankama predoči njegov sadržaj, najvažnije elemente, kao i naslednopravne posledice ugovora.

Zakonom o nasleđivanju regulisano je da se jedna ugovorna strana, primalac izdržavanja, obavezuje da se posle njegove smrti na drugu ugovornu stranu, davaoca izdržavanja, prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da, kao naknadu za to, primaoca izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani. Šta konkretno predstavlja obavezu davaoca izdržavanja prema primaocu izdržavanja najbolje je da što jasnije i konkretnije bude navedeno u samom ugovoru (mesečni iznos naknade, snabdevanje namirnicama, lekovima, kupovina obuće, odeće, pomoć pri odlasku lekarima na preglede). Ukoliko se kasnije, tokom trajanja ugovora promene okolnosti, sud može, ukoliko se saglase obe ugovorne strane, da preinači sve ove obaveze davaoca izdržavanja u doživotnu (novčanu) rentu.

Imovina koja je obuhvaćena ovim ugovorom, ne ulazi u sastav zaostavštine primaoca izdržavanja, dakle, ne nasleđuju je zakonski naslednici, već u trenutku smrti primaoca izdržavanja prelazi u svojinu davaoca izdržavanja. Međutim, naslednici primaoca izdržavanja neretko osporavaju ovaj ugovor, budući da se dejstvima ugovora o doživotnom izdržavanju dovode u pitanje njihova nasledna očekivanja, a oni sami često ni ne znaju da je ostavilac za života zaključio sa nekim ugovor o doživotnom izdržavanju. Naslednici mogu da traže poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju jedino ako zbog starosti ili zbog bolesti primaoca izdržavanja nije bilo neizvesno za davaoca izdržavanja da neće biti u obavezi da duže vremena brine o njemu. Rok za podnošenje ove tužbe naslednika je godinu dana od saznanja za postojanje ugovora, a najkasnije tri godine od smrti primaoca izdržavanja.

Prednosti za ugovarače

Prednosti koje za ugovarače ima ugovor o doživotnom izdržavanju su mnogobrojne. Otuda koreni ove institucije vode poreklo još iz srednjeg veka, iz doba feudalizma. Naročito kod viših društvenih slojeva, vlastele, postojao je običaj da se manastirima daju dragocenosti, novac, zamkovi, imanja, a da zauzvrat darodavac obezbedi sebi i/ili članovima svoje porodice doživotno izdržavanje od tog manastira (recimo kneginja Milica je svojim sinovima obezbedila izdržavanje na svetogorskom manastiru sv. Pantelejmon). I danas važi pravilo da primalac izdržavanja može da bude samo fizičko lice, dok davalac izdržavanja može biti i fizičko i pravno lice. Istina je da je u praksi broj slučajeva u kojima se pojavljuje kao davalac izdržavanja pravno lice na nivou statističke greške. Razlog možemo pronaći i u činjenici da je zakonom izričito zabranjeno da pravna (i fizička lica) koja se u okviru svoje delatnosti staraju o primaocima izdržavanja (medicinske ustanove, starački domovi i slično) ne mogu, bez posebne dozvole organa starateljstva, da zaključe ovaj ugovor, sve u cilju sprečavanja zloupotreba prava bolesnih i nemoćnih lica.

Moguće je ugovoriti doživotno izdržavanje u korist trećeg lica, tako da davalac izdržavanja stiče svojinu na predmetima ugovora u trenutku smrti njegovog saugovarača, vlasnika nepokretnosti ili pokretnih stvari koja su predmet ugovora (a ne tog trećeg lica) ako ugovorom nije određeno da svojina prelazi u trenutku smrti trećeg lica. Međutim, obaveza davaoca izdržavanja trajaće do smrti trećeg lica.

Ranije je bilo upitno, ali danas više nije, da supružnici mogu da zaključe ovaj ugovor, kako međusobno, tako da jedan bude primalac izdržavanja, a drugi davalac, ali i tako da se kao primaoci izdržavanja nađu na jednoj ugovornoj strani oba bračna druga. U ovom prvom slučaju, primalac izdržavanja (jedan supružnik) može na davaoca izdržavanja (drugog supružnika) da prenese samo one stvari i prava koja su njegova posebna imovina, a ne zajednička imovina stečena u braku. Na ovaj način bračni drugovi obezbeđuju jedan drugoga, isključuju druge naslednike iz nasleđivanja imovine koja je predmet ugovora, a budući da među supružnicima najčešće postoji zajednica života, biće praktično za davaoca izdržavanja da sprovodi svakodnevnu brigu i negu potrebnu primaocu izdržavanja.

Međutim, u slučajevima zajedničke imovine supružnika, moguće je da supružnici zajedno, kao jedna ugovorna strana (primaoci izdržavanja) zaključe sa trećim licem (recima sa svojim detetom ili sa bilo kim drugim) ovaj ugovor. Zakon izričito kaže da kad je doživotno izdržavanje ugovoreno za dvoje ili više lica, svako od njih ima zasebno pravo na određena davanja i činjenja. Međutim, bračni drugovi raspolažu svojom zajedničkom imovinom, pa će tako obaveza njihovog saugovarača predstavljati nedeljivu, odnosno, jedinstvenu obavezu koju ne može delimično da ispunjava prema jednom bračnom drugu, a prema drugome ne. U praksi, drugim rečima, to znači da, ukoliko davalac izdržavanja brine samo o jednom bračnom drugu, ili trajno poremeti odnose sa samo jednim od supružnika, ugovor se može raskinuti samo u celini.

Raskid ugovora

Govoreći o raskidu ovog ugovora, Zakon o nasleđivanju predvideo je dve posebne situacije sudskog raskida ugovora: usled poremećenih odnosa i promenjenih okolnosti. Ukoliko se međusobni odnosi ugovornika, iz bilo kog uzroka, toliko poremete da postanu nepodnošljivi, svako od njih može zahtevati da sud raskine ugovor. Ugovor o doživotnom izdržavanju zaključuje se uz bitan element koji podrazumeva samu ličnost ugovarača (intuitu personae) i prava i obaveze iz ovog ugovora su neprenosivi, pa je od izuzetnog značaja u kakvim su ličnim odnosima sami ugovarači. U smislu raskida, nije nužno da je ugovorena zajednica života ugovarača, pa je raskid moguć i kada ugovorom nije predviđena zajednica života davaoca i primaoca izdržavanja. Irelevantno je da li obe strane ispunjavaju ili ne ugovorne obaveze, već se fokus pomera samo na to da li su odnosi ugovornih strana poremećeni do mere nepodnošljivosti. Takva poremećenost odnosa ima objektivnu stranu - spoljno vidljiv odnos ugovornih strana, i subjektivnu stranu - unutrašnji osećaj i utisak ugovornih strana o mogućnosti ispunjenja ugovornih obaveza. Konačno, za sam raskid ugovora nije bitno ko je odgovoran za tako poremećene odnose, već to ima pravni značaj i uticaj samo na odmeravanje eventualne naknade štete. Što se tiče same tehnike raskida, neophodno je da ugovor raskine sud, pa se posledice raskida efektuiraju po pravosnažnosti presude. Primalac izdržavanja dužan je davaocu izdržavanja dati odgovarajuću naknadu za primljena dobra i usluge, jer se ona nalaze kod njega, odnosno primljena su bez osnova, koji je sada, posle raskida, otpao.

U pogledu raskida ugovora o doživotnom izdržavanju zbog promenjenih okolnosti, podrazumeva se da su se okolnosti, posle zaključenja ugovora, toliko promenile da je njegovo ispunjenje postalo znatno otežano i da bi bilo nepravično takav ugovor održati na snazi. Ono što je specifično je to što Zakon o nasleđivanju predviđa da u slučaju ugovora o doživotnom izdržavanju sud može, na zahtev jedne ili druge ugovorne strane, njihove odnose iznova urediti ili raskinuti kada nastupe promenjene okolnosti. Kako je gore već napomenuto, stranke se tada mogu sporazumeti da sud preuredi njihove odnose tako da odredi izvesnu novčanu mesečnu rentu, koja će odgovarati i primaocu i davaocu izdržavanja, sve u cilju održavanja ugovora na snazi.

Konačno, ovaj ugovor, u skladu sa opštim pravilima obligacionog prava, može da bude raskinut jednostrano, usled neispunjavanja obaveza jedne ugovorne strane. Ono što je međutim sporno i u sudskoj praksi krajnje neujednačeno je mogućnost da naslednici primaoca izdržavanja, nakon njegove smrti, traže raskid zbog neispunjenja ugovornih obaveza davaoca izdržavanja. Pa su tako neki sudovi stali na stanovište da naslednici imaju to pravo, dok drugi nisu priznali pravo naslednicima da traže raskid ugovora zbog neispunjenja, ako za života primalac izdržavanja nije sam zatražio raskid. Što se tiče sporazumnog raskida ugovora, to znači da bi ugovorne strane zapravo trebalo da zaključe i solemnizuju kod javnog beležnika novi ugovor, odnosno, ugovor kojim se stavlja van snage prethodni ugovor.

Ukoliko davalac izdržavanja umre pre primaoca izdržavanja, onda njegov bračni drug i/ili potomci mogu da preuzmu njegovu obavezu, ako na tako nešto pristanu. Ukoliko nisu takvog imovnog stanja da mogu da nastave izdržavanje koje je davao prethodni davalac, ugovor se raskida, a primalac izdržavanja neće po pravilu biti dužan da vrati ono što mu je dato na ime izdržavanja. Izuzetno, ako je materijalno stanje potomaka i bračnog druga preminulog davaoca izdržavanja loše, sud će odrediti primaocu izdržavanja da vrati određeni iznos koji je primio za života davaoca izdržavanja.

Svakako, ugovori o doživotnom izdržavanju prestavljaju praktičan i koristan institut, za koga se očekuje da će imati sve veću primenu u praksi. Takođe, zbog nekih spornih pitanja i neujednačene sudske prakse, postoji potreba za detaljnijim zakonskim regulisanjem ovog instituta, što će se, prema našem mišljenju, u dogledno vreme izvesno dogoditi.