Kolaps sistema i prikrivanje krivaca

Važno je razbiti mit da su u ovim procesima oštećene štediše iz centralnih privreda, jer su oni koji su vredni, štedljivi i pošteni došli u poziciju da ne mogu da naplate svoja potraživanja od rastrošnih stanovnika i administracije perifernih država evrozone. Činjenica je, međutim, da su se banke iz centra u manjoj meri finansirale na osnovu depozita, a u značajno većoj na međunarodnom bankarskom tržištu (američkom i londonskom) gde su podizale kratkoročne kredite radi finansiranja dugoročnih projekata.

Tokom 2009. su u Americi evropske banke posedovale 161. ekspozituru koje su na američkom finansijskom tržištu ukupno podigle hiljadu mlrd. USD, od čega je 645 mlrd. USD transferisano u centrale. U 2011. godini od 1,66 hiljada mlrd. USD koje su investirali američki investicioni fondovi na tržištu novca (money-market funds), 755 mlrd. USD je bilo investirano u prekonoćne kredite evropskim bankama od čega više od 200 mlrd. USD samo u francuske banke. Tako, iako su Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo neto uvoznice kapitala, ono što im je omogućilo da značajno investiraju u PIIGS je to što su se, po principu protočnog bojlera, masivno zaduživale na međunarodnom finansijskom tržištu i potom, tako sakupljena sredstva, preusmeravale ka kriznim privredama evrozone radi zarade na osnovu kamatne margine.

Osim u PIIGS, evropske banke iz centra su masivno investirale u američke toksične hartije od vrednosti, pre svega u dugovne hartije od vrednosti koje su obezbeđene koprporativnim kreditima, dugom na kreditnim karticama, lizingom itd (ABS - asset backed securities).

Sledeće važno pitanje je zašto bi banke iz centra masivno ulagale u privrede za koje se znalo da su veoma rizične. Odgovor je moralni hazard gde se logika velikih finansijskih igrača iz suviše veliki da bi se dopustio bankrot (too-big-to-fail) transformisala u suviše veliki da bi bio spašen (too-big-to-bail). Drugim rečima, u razvijenim zemljama, suverene vlade često nisu voljne da dopuste bankrot neke banke ili finansijske institucije ukoliko bi taj bankrot ugrozio funkcionisanje finansijskog sistema. Poenta je u tome da su, u ovim situacijama, vlade u stanju da spreče bankrot nekog važnog finansijskog igrača. Isto tako su dovoljno moćne da zaustave seriju bankrota koja bi se eventualno javila kao posledica odluke da se dopusti da neka velika finansijska kuća propadne (npr. Liman Braders u Americi).

Sa druge strane, evrozona ne poseduje ova institucionalna rešenja za borbu protiv moralnog hazarda i finansijskog kolapsa. Naime, institucionalna rešenja u evrozoni, kao što su ograničenja na budžetski deficit i udeo javnog duga u BDP-u su izgrađena na pretpostavci da je jedini mogući izvor potencijalnih finansijskih problema neodgovorno ponašanje države. Zbog toga u evrozoni ne postoji centralizovana regulacija i supervizija bankarskog sektora već su zemlje-članice evrozone individualno odgovorne za svoje bankarske sisteme gde najveća banka ili nekoliko najvećih banaka imaju aktivu vredniju od BDP-a zemlje-domaćice. Pri tome, vlada nije u mogućnosti da proizvodi novac (a time i da garantuje depozite), jer se ta poluga monetarnog upravljanja nalazi kod ECB-a koja je van bilo čije nacionalne jurisdikcije. U toj situaciji, nacionalne vlade nisu samostalno u stanju da spreče bankrot pojedinačne finansijske institucije, ili, ukoliko jesu, svakako nisu u mogućnosti da spreče seriju bankrota koja bi mogla da bude posledica. Tome govori u prilog činjenica da je u 2007. ukupna aktiva banaka u EU bila na nivou od 300% BDP-a EU-a. Iste godine je vrednost aktive američkih banaka bila jednaka 100% BDP-a Amerike. Zbog toga se u evrozoni bankrot čak ni pojedinačne finansijske institucije ne sme dozvoliti. Ako to bankari znaju, onda je jasno da je to igra u kojoj ne mogu da izgube. Dok uspon tržišta traje, oni, na ime velikih bonusa, zarađuju veliki novac, dok su njihovi akcionari srećni zbog visokih dividendi i rasta u vrednosti akcija. Sa druge strane, kada tržište padne, troškove namiruje društvo.

Stoga su, pre svega velike banke centralnih privreda evrozone, bile zainteresovane da ulažu u PIIGS u kojima su nominalne kamatne stope na državni i privatni dug bile iznad nominalnih kamatnih stopa u njihovim zemljama. Zarada na osnovu ove kamatne margine, iako je ta margina na državni dug bila praktično zanemarljiva (0,25%), postajala je unosnija u meri u kojoj se raspon između dugovnog i vlasničkog kapitala širio. Zbog toga je udeo duga u vlasničkom kapitalu (levridž - leverage) u evropskim bankama bio iznad iznosa u drugim razvijenim zemljama i neretko dostizao razmeru 40:1. Ova razmera je omogućavala značajan rast u prinosu na vlasnički kapital (return on equity). Na taj način je pokrenuta poročna spirala, da što više banke iz suficitarnih ekonomija kupuju državne obveznice PIIGS-a, prinosi na ove hartije od vrednosti padaju (jer im cena raste), što ih tera dalje da kupuju ove obveznice i da, dosledno tome, povećavaju raspon između vlasničkog i dužničkog kapitala kako bi održale prinose na vlasnički kapital. I ne samo to.

Evropska komisija (European Commission) je odlučila da su državne obveznice PIIGS-a vrhunskog kvaliteta, što je otvorilo mogućnost da se ove obveznice nađu u funkciji kolaterala na prekonoćnim repo tržištima što je sa jedne strane dodatno povećalo tražnju za državnim obveznicama kriznih privreda i istovremeno omogućilo bankama da se dodatno zadužuju na međunarodnom bankarskom tržištu. Ovaj kapital je potom našao put do investitora, potrošača i države u PIIGS-u, što je dalje povećavalo agregatnu tražnju u ovim privredama pa samim tim i privredni rast i preterani optimizam kod finansijske zajednice.

Sistem se konačno srušio sa izbijanjem svetske finansijske krize septembra 2008. kada preterano zadužene evropske banke iz centra više nisu bile u mogućnosti da dođu do svežih likvidnih sredstava potrebnih za finansiranje njihovih pozicija. Istovremeno, zbog dubioznih investicija u Americi, ove banke su podnele velike gubitke zbog čega im je vrednost aktive pala ispod vrednosti dugova. Kako bi sprečila masivan bankrot evropskih banaka, ECB je socijalizovala troškove dok su nacionalne fiskalne vlasti na sebe preuzele da garantuju dugove banaka i da ih rekapitalizuju. Uporedo su se, zbog pada u privrednoj aktivnosti i zaposlenosti, smanjili poreski prihodi sa jedne i aktivirali automatski stabilizatori sa druge strane čime je došlo do daljeg porasta u državnoj potrošnji. Posledično je došlo do rasta budžetskog deficita i javnog duga u svim privredama evrozone.

Stoga, možemo reći bez ustezanja da su nametnute mere štednje i strukturalne reforme imale za cilj da prikriju prave krivce zbog kojih je izbila kriza u evrozoni pa samim tim i EU. Najjednostavnije je bilo reći da su države krive i da je zbog toga neophodna fiskalna štednja i interna deflacija kako bi se povratila konkurentost kriznih privreda na svetskom tržištu. Ipak, nije finansijski položaj pripadnika srednje klase iz centralnih privreda evrozone bio ugrožen zbog toga što su zemlje periferije bile rastrošne iz prostog razloga jer se njihova potrošnja nije finansirala njihovim depozitima već sredstvima koje su evropske banke iz centra podizale na tržištima novca u Americi i Ujedinjenom Kraljevstvu. Njihov finansijski položaj je bio ugrožen jer su veliki deo troškova saniranja štete koji je nastao usled moralnog hazarda, pre svega banaka iz centra, podneli upravo oni jer su troškovi socijalizovani, dok su sredstva za socijalizaciju troškova začajnim delom prikupljena prebacivanjem poreskog opterećenja sa bogatih slojeva društva na srednji klasu i siromašne što je dodatno doprinelo rastu u nejednakosti u raspodeli dohotka i bogatstva.