Najprirodnije bi bilo da ljudi u krugu svojih porodica obezbeđuju i sredstva za život. Činjenica je, međutim, da nisu svi spremni da se upuste u izazov i rizik zvani porodični biznis, te da većina za život ipak zarađuje radeći za druge.
Kod nas je u periodu socijalizma svako privatno, pa i porodično preduzetništvo, duže vreme bilo, najblaže rečeno, demotivisano, te se ne možemo pohvaliti porodičnim firmama duge tradicije, za razliku od nekih zemalja u kojima kompanije u vlasništvu porodica posluju više desetina ili stotina godina. Istina, bilo je i u Srbiji porodica, kao što su Vajfert ili Dunđerski, poznatih po velikim porodičnim poslovima i bogatstvu, ali one, nažalost, nisu preživele ratove poput nekih svetskih porodičnih kompanija.
Nema preciznih podataka o tome koliko porodičnih firmi postoji u Srbiji niti koliko dugo one rade, ali prema istraživanjima od pre nekoliko godina, najveći broj njih ne izdrži ni dvadeset godina, a približno svaka treća radi manje od deceniju. Takva praksa razlikuje se od one u razvijenim evropskim zemljama, gde je gotovo svaka druga porodična firma starija od pola veka, a trećina postoji više nego solidnih dvadeset do pedeset godina.