ZVUCI SRCA

Ivanka Ristovski, novinarka RTS-a, Predrag Vujić, glavni urednik „Monda” i Branko Rosić, zamenik urednika „Nedeljnika”, u nešto opuštenijem razgovoru, i bez politike, s našim glavnim urednikom Nenadom Čalukovićem

Nismo imali dilemu gde ćemo razgovarati s novinarima. Izbor je bio lak – kafić „Zvuci srca” u Čuburskoj 12 u Beogradu. To je prvi kafić u kom rade mladi s blagim smetnjama u mentalnom razvoju. Zaposleno je njih 15, od 18 do 35 godina, a o njima se brine humanitarna organizacija „Dečje srce”.

IVANKA: Sjajna atmosfera i prilika da se zaposle mladi s problemima u razvoju. To je nešto čega bih volela da ima više. Kao da smo zaboravili na prave, istinske vrednosti. Kod nas, recimo, postoji zakonska obaveza da na pedeset zaposlenih mora da dođe jedna osoba sa smetnjama u razvoju, ali to se očigledno ne poštuje. Mislim da sam naletela na istraživanje koje govori da su se kompanije češće odlučivale da plate kazne nego da zaposle takve ljude. To je naša stvarnost. Ovaj kafić je najbolji primer da je tu svest potrebno razvijati.
 

TAČKA: Branko, odrastao si u Beogradu, da li je ranije bilo ovakvih mesta?

ROSIĆ: Nažalost, ja sam imao komšije sa sličnim problemima. To je bila neka stigma. Ne samo što se ti ljudi nisu uključivali u društveni život nego su i njihove porodice nosile teret okoline. Ovoga nije bilo nikada. Mene je mnogo obradovalo što je otvoren ovakav kafić i što je naišao na topao prijem kod svih u Beogradu. Voleo bih da je više ovakvih mesta.

VUJIĆ: Ja sam za ovo čuo na Tviteru. Kad sam prvi put ušao u kafić, imao sam isti osećaj kao kada sam kupovao stan. Čim sam ušao, znao sam da će to biti moj stan. Takav osećaj imao sam i kada sam došao u ovaj kafić. Kao da sam došao u kuću kod drugara, neka toplina... Kada sam pričao s devojkama i momcima koji ovde rade, od njih sam dobio neku čudnu energiju. Potpuno čistu, neiskvarenu, iskrenu. Dobio sam osmeh. Ovo je sjajna stvar stvarno.

TAČKA: Još jedna dobra vest je to što su svi gosti kafića mladi ljudi, što razgovaraju, a ne drže mobilne telefone u rukama…

VUJIĆ: Neke moralne vrednosti koje su se poštovale kad smo mi bili mlađi danas su očigledno poremećene, a razloga je „mali milion”. Ratovi, sankcije, šta sve nismo prošli... To je potpuna erozija svega. I onda gledamo klince koji su uglavnom na Jutjubu ili Instagramu, ali sada u ovom kafiću vidimo i ove mlade. Znači, nije sve izgubljeno.

ROSIĆ: Za mlade danas imamo ono što se zove zipovanje teksta. Onda je došao Instagram, tu nema teksta. Počeo sam da dobijam intervjue u kojima mi sagovornici na pitanje odgovaraju smajlijem ne znajući da ne mogu to da objavim u magazinu. Mladost je uvek bila sumnjiva. Nama su govorili: umesto da čitaju „Na Drini ćupriju”, oni čitaju Zagora. Zato se uvek plašim da u javnosti kažem nešto protiv mladih generacija, mada čujem da one ne kupuju i ne čitaju knjige, a onda se setim da smo i mi bili sumnjivi starijima. Prigovarali su nam da ceo dan gledamo televiziju, a mi smo imali dva kanala. Ne znam šta smo gledali, program se završavao u jedanaest sati. To je bila prva revolucija, ali eto postoje teoretičari zavere koji smatraju da su sve ove tehnologije uvedene da bi se zaglupela planeta. Možda smo mi stariji malo zavidni jer to nismo imali. Mi smo odrasli u periodu kad nije bilo video-spotova. Zavidan sam, evo, ja bih sad voleo da sam pre trideset godina mogao da imam Jutjub makar na jedan sat.

IVANKA: Mene ova atmosfera podstiče na dobro bez obzira na to što živimo u sistemu pomućenih vrednosti. Moramo mlade stalno da podstičemo i podsećamo šta je dobro, a šta ne. To bi trebalo da bude i najvažnija misija škole. Deca treba da uče i da se trude zbog vere da će im znanje pomoći da jednog dana budu bolji ljudi, uspešni u svom poslu. Čini mi se da danas najčešće uče zbog ocena, koje su bitne u datom trenutku, i da se ne udubljuju previše ni u šta… Virtuelna stvarnost zamenila je realnu. Ako niste prisutni na društvenim mrežama, kao da ne živite život. Postalo je nezamislivo da većini mladih dan ne počne čitanjem na telefonu.

ROSIĆ: Nije ni mene lektira naučila knjigama nego muzika. Možda će njih neka igra isto privući. Ja sam dolazio prečicom do knjiga, ne preko nastavnice srpskog, nego preko idola iz muzike koji su mi preporučivali šta da čitam.

IVANKA: Zašto ne preko nastavnice srpskog?

ROSIĆ: Zato što je mladost uvek buntovna, ona uvek mora da bude u kontri.

IVANKA: A koliko su mladi danas zaista u kontri? Ja se bojim da će sve ovo otupeti oštricu bunta. Važno je da se zadrži kritičko mišljenje. Da se razvija pozitivan odnos prema životu. I da u školi i u porodici ojača. Da se mladi pitaju zašto, kako, a ne da kao mašine prihvataju sve onako kako jeste, bez potrebe da se pitaju. Onog trenutka kad prestane ta upitanost, naši klinci uplivavaju u površnost bez promišljanja o stvarnosti, o sopstvenim potrebama, ciljevima. To je, prema mom mišljenju, suštinski problem.

VUJIĆ: Mi smo bili iskustvena generacija. Onaj ko je nosio adidas top 10 bio je dasa u školi, a njima je sad sve dato. Oni mogu da modeliraju svoje patike, što je u redu, ali moraš da pročitaš jednu knjigu. Problem je u tome što oni ne znaju da komuniciraju jedni s drugima, ne znaju da prepričaju stvari koje slušaju. Nemaju iskustvo, jer ono se stiče s drugarima ispred zgrade, dok igraš lastiš ili ćoškariš ispred drakstora, ma koliko to zvučalo bez veze. Oni to nemaju.

TAČKA: Novi trendovi verovatno poskupljuju život? Kakvi ste ekonomisti?

IVANKA: Nisam dobar.

ROSIĆ: Nikad društvo nije bilo konzumentsko kao danas. Čim otvorim oči, meni se nešto nudi. Od kobasice do mobilnog. Što je veća ponuda, to je veća i potražnja. Ali problem je odabrati.

VUJIĆ: Malopre sam rekao da sam pre nedelju dana konačno imao tačan broj u slagalici na suvo. Nemam pojma, ali ja sam kao penzos. Znam da račune plaćam do petnaestog u mesecu. Odmah deo plate ide za to i nema greške. Podržavam ekonomiju i privredu ove zemlje, ja plaćam sve i onda me iznervira kad mi iz poreske kažu: imaš kamatu na imovinu jer nisi plaćao kvartalno. Ja moram hiljadu dinara dodatno da platim, a one koji duguju milione i milijarde ne diraju.

TAČKA: Rosiću, kakvi su ekonomisti Braunovići, glavni junaci tvog novog romana Za sutra najavljuju konačno razvedravanje?

ROSIĆ: U svemu su dobri, osim u ekonomiji života. Žive s kamatom i imaju životni kredit.

TAČKA: Ali na kraju svako plaća svoj „kredit”?

ROSIĆ: Kažu da sam ih sve kaznio po zasluzi.

VUJIĆ: Kad bih mogao da biram koji bih roman napisao, ja bih rekao ovaj Rosićev.

TAČKA: A na šta biste stavili tačku?

IVANKA: Na prostakluk, primitivizam i bahatost. Kad bi se to
obuzdalo, mnoge stvari bile bi nam bolje. Mislim da se ulaganje u dobrotu i pristojnost uvek na kraju isplati.
ROSIĆ: Na to da izlazim svim ljudima u susret.

VUJIĆ: Da me prave magarcem, razni.

Stavili smo tačku na ovaj zanimljiv razgovor, a defektolog iz „Dečjeg srca” Sašenka Mirković priznala nam je da otkada je otvoren kafić „Zvuci srca” ima sasvim drukčije mišljenje o novinarima. Naravno, mnogo pozitivnije.

Nismo imali dilemu gde ćemo razgovarati s novinarima. Izbor je bio lak – kafić „Zvuci srca” u Čuburskoj 12 u Beogradu. To je prvi kafić u kom rade mladi s blagim smetnjama u mentalnom razvoju. Zaposleno je njih 15, od 18 do 35 godina, a o njima se brine humanitarna organizacija „Dečje srce”.

IVANKA: Sjajna atmosfera i prilika da se zaposle mladi s problemima u razvoju. To je nešto čega bih volela da ima više. Kao da smo zaboravili na prave, istinske vrednosti. Kod nas, recimo, postoji zakonska obaveza da na pedeset zaposlenih mora da dođe jedna osoba sa smetnjama u razvoju, ali to se očigledno ne poštuje. Mislim da sam naletela na istraživanje koje govori da su se kompanije češće odlučivale da plate kazne nego da zaposle takve ljude. To je naša stvarnost. Ovaj kafić je najbolji primer da je tu svest potrebno razvijati.
 

TAČKA: Branko, odrastao si u Beogradu, da li je ranije bilo ovakvih mesta?

ROSIĆ: Nažalost, ja sam imao komšije sa sličnim problemima. To je bila neka stigma. Ne samo što se ti ljudi nisu uključivali u društveni život nego su i njihove porodice nosile teret okoline. Ovoga nije bilo nikada. Mene je mnogo obradovalo što je otvoren ovakav kafić i što je naišao na topao prijem kod svih u Beogradu. Voleo bih da je više ovakvih mesta.

VUJIĆ: Ja sam za ovo čuo na Tviteru. Kad sam prvi put ušao u kafić, imao sam isti osećaj kao kada sam kupovao stan. Čim sam ušao, znao sam da će to biti moj stan. Takav osećaj imao sam i kada sam došao u ovaj kafić. Kao da sam došao u kuću kod drugara, neka toplina... Kada sam pričao s devojkama i momcima koji ovde rade, od njih sam dobio neku čudnu energiju. Potpuno čistu, neiskvarenu, iskrenu. Dobio sam osmeh. Ovo je sjajna stvar stvarno.

TAČKA: Još jedna dobra vest je to što su svi gosti kafića mladi ljudi, što razgovaraju, a ne drže mobilne telefone u rukama…

VUJIĆ: Neke moralne vrednosti koje su se poštovale kad smo mi bili mlađi danas su očigledno poremećene, a razloga je „mali milion”. Ratovi, sankcije, šta sve nismo prošli... To je potpuna erozija svega. I onda gledamo klince koji su uglavnom na Jutjubu ili Instagramu, ali sada u ovom kafiću vidimo i ove mlade. Znači, nije sve izgubljeno.

ROSIĆ: Za mlade danas imamo ono što se zove zipovanje teksta. Onda je došao Instagram, tu nema teksta. Počeo sam da dobijam intervjue u kojima mi sagovornici na pitanje odgovaraju smajlijem ne znajući da ne mogu to da objavim u magazinu. Mladost je uvek bila sumnjiva. Nama su govorili: umesto da čitaju „Na Drini ćupriju”, oni čitaju Zagora. Zato se uvek plašim da u javnosti kažem nešto protiv mladih generacija, mada čujem da one ne kupuju i ne čitaju knjige, a onda se setim da smo i mi bili sumnjivi starijima. Prigovarali su nam da ceo dan gledamo televiziju, a mi smo imali dva kanala. Ne znam šta smo gledali, program se završavao u jedanaest sati. To je bila prva revolucija, ali eto postoje teoretičari zavere koji smatraju da su sve ove tehnologije uvedene da bi se zaglupela planeta. Možda smo mi stariji malo zavidni jer to nismo imali. Mi smo odrasli u periodu kad nije bilo video-spotova. Zavidan sam, evo, ja bih sad voleo da sam pre trideset godina mogao da imam Jutjub makar na jedan sat.

IVANKA: Mene ova atmosfera podstiče na dobro bez obzira na to što živimo u sistemu pomućenih vrednosti. Moramo mlade stalno da podstičemo i podsećamo šta je dobro, a šta ne. To bi trebalo da bude i najvažnija misija škole. Deca treba da uče i da se trude zbog vere da će im znanje pomoći da jednog dana budu bolji ljudi, uspešni u svom poslu. Čini mi se da danas najčešće uče zbog ocena, koje su bitne u datom trenutku, i da se ne udubljuju previše ni u šta… Virtuelna stvarnost zamenila je realnu. Ako niste prisutni na društvenim mrežama, kao da ne živite život. Postalo je nezamislivo da većini mladih dan ne počne čitanjem na telefonu.

ROSIĆ: Nije ni mene lektira naučila knjigama nego muzika. Možda će njih neka igra isto privući. Ja sam dolazio prečicom do knjiga, ne preko nastavnice srpskog, nego preko idola iz muzike koji su mi preporučivali šta da čitam.

IVANKA: Zašto ne preko nastavnice srpskog?

ROSIĆ: Zato što je mladost uvek buntovna, ona uvek mora da bude u kontri.

IVANKA: A koliko su mladi danas zaista u kontri? Ja se bojim da će sve ovo otupeti oštricu bunta. Važno je da se zadrži kritičko mišljenje. Da se razvija pozitivan odnos prema životu. I da u školi i u porodici ojača. Da se mladi pitaju zašto, kako, a ne da kao mašine prihvataju sve onako kako jeste, bez potrebe da se pitaju. Onog trenutka kad prestane ta upitanost, naši klinci uplivavaju u površnost bez promišljanja o stvarnosti, o sopstvenim potrebama, ciljevima. To je, prema mom mišljenju, suštinski problem.

VUJIĆ: Mi smo bili iskustvena generacija. Onaj ko je nosio adidas top 10 bio je dasa u školi, a njima je sad sve dato. Oni mogu da modeliraju svoje patike, što je u redu, ali moraš da pročitaš jednu knjigu. Problem je u tome što oni ne znaju da komuniciraju jedni s drugima, ne znaju da prepričaju stvari koje slušaju. Nemaju iskustvo, jer ono se stiče s drugarima ispred zgrade, dok igraš lastiš ili ćoškariš ispred drakstora, ma koliko to zvučalo bez veze. Oni to nemaju.

TAČKA: Novi trendovi verovatno poskupljuju život? Kakvi ste ekonomisti?

IVANKA: Nisam dobar.

ROSIĆ: Nikad društvo nije bilo konzumentsko kao danas. Čim otvorim oči, meni se nešto nudi. Od kobasice do mobilnog. Što je veća ponuda, to je veća i potražnja. Ali problem je odabrati.

VUJIĆ: Malopre sam rekao da sam pre nedelju dana konačno imao tačan broj u slagalici na suvo. Nemam pojma, ali ja sam kao penzos. Znam da račune plaćam do petnaestog u mesecu. Odmah deo plate ide za to i nema greške. Podržavam ekonomiju i privredu ove zemlje, ja plaćam sve i onda me iznervira kad mi iz poreske kažu: imaš kamatu na imovinu jer nisi plaćao kvartalno. Ja moram hiljadu dinara dodatno da platim, a one koji duguju milione i milijarde ne diraju.

TAČKA: Rosiću, kakvi su ekonomisti Braunovići, glavni junaci tvog novog romana Za sutra najavljuju konačno razvedravanje?

ROSIĆ: U svemu su dobri, osim u ekonomiji života. Žive s kamatom i imaju životni kredit.

TAČKA: Ali na kraju svako plaća svoj „kredit”?

ROSIĆ: Kažu da sam ih sve kaznio po zasluzi.

VUJIĆ: Kad bih mogao da biram koji bih roman napisao, ja bih rekao ovaj Rosićev.

TAČKA: A na šta biste stavili tačku?

IVANKA: Na prostakluk, primitivizam i bahatost. Kad bi se to
obuzdalo, mnoge stvari bile bi nam bolje. Mislim da se ulaganje u dobrotu i pristojnost uvek na kraju isplati.
ROSIĆ: Na to da izlazim svim ljudima u susret.

VUJIĆ: Da me prave magarcem, razni.

Stavili smo tačku na ovaj zanimljiv razgovor, a defektolog iz „Dečjeg srca” Sašenka Mirković priznala nam je da otkada je otvoren kafić „Zvuci srca” ima sasvim drukčije mišljenje o novinarima. Naravno, mnogo pozitivnije.

Nismo imali dilemu gde ćemo razgovarati s novinarima. Izbor je bio lak – kafić „Zvuci srca” u Čuburskoj 12 u Beogradu. To je prvi kafić u kom rade mladi s blagim smetnjama u mentalnom razvoju. Zaposleno je njih 15, od 18 do 35 godina, a o njima se brine humanitarna organizacija „Dečje srce”.