Nole je gore, a oni su dole i to im smeta

Samo psi znaju kako je to lajati na zvezde. Nije to laka rabota. Niti je zahvalna. Ali prilično je česta. Nažalost. S druge strane, nije to ništa novo, jer takvo ponašanje je u ljudskoj prirodi. Pojedini su, naime, nezadovoljni sopstvenim životom, ne ide im od ruke ono što su zamislili, ono o čemu su maštali, uvukla se nervoza, nemaju poštovanje prema drugima, navikli su na osrednjost, te kada postoji neko ko je uspešan, ko misli drukčije, ko se ističe, ko je najbolji na celoj planeti u onome što radi, pa makar to nazivali i „udaranjem loptice”, a iz istog je tog naroda – onda dolazi do izražaja mediokritet koji čuči u njima, i koji ih tera da spuste u blato i uprljaju onog koji najviše svetli među nama. Jer, hej, treba izjednačiti tu energiju.

Taj neko je gore, mi smo dole, pa nam to smeta. U redu je ta logika, samo što je strategija koja se primenjuje loša, jer se odnosi na spuštanje onog drugog ka nama, umesto da se sami izdignemo i krenemo ka gore.

To se obično dešava kada Novak Đoković gubi, kada mu ne ide od ruke na terenu, kada napravi neku grešku, kao što radi i svaki drugi čovek. S druge strane, kada pobeđuje, on je heroj, bog, car, brat, naš, najbolji, Nole. Ta centrifuga puna promena raspoloženja non-stop se uključuje u balkanskoj mašini.

Ali nekada se desi nešto sasvim neočekivano, kao deus ex machina. Onda kada se to možda i najmanje očekivalo, usred Novakovog pada, kada je priznao da je poranio s organizacijom Adria Toura, misleći da je korona prošlost, i kada se povukao kao poražen s bojnog polja, i sam ranjen opakim virusom, Srbi su se ujedinili u odbrani, i pokazali pravo lice.

Korak unazad

Ali napravimo jedan korak unazad. Dok je ovdašnja javnost još presabirala utiske, krv su ekspresnom brzinom osetili na obalama Atlantika. Iz Sjedinjenih Američkih Država, Britanije, Francuske krenula je lavina prostakluka, laži, napada, kritika, neobjektivnog izveštavanja, uvreda na ličnom nivou. Karikature Novaka u kostimu koronavirusa i nazivi Đokovid-19 postali su mejnstrim kojim su se čitaoci u anglosaksonskom svetu naslađivali, kao onim jagodama iz Kenta koje godinama jedu dok im Đoković očitava teniske lekcije na vimbldonskoj travi. Zato i ne čudi što su sve gorče i gorče.

Tekstovi iz američkih medija bili su najžešći. Utrkivali su se ko će jače udariti. Gde god i kako god. Jedino pravilo je bilo da pravila ne postoje. Ne znam, možda grešim, ali utisak je da se Amerikancima ne dopada ništa što se ne uklapa u njihove „Made in USA” šablone. Prvo probaju da vas ukalupe, amerikanizuju, obuku u tamošnje brendove, pretvore u „svog”. Onda idu dalje s transformacijom. Ali ako kojim slučajem ne uspeju, kao što nisu uspeli s prvim reketom planete, bolje reći ne uspevaju već 20 godina, onda počinje saplitanje.

Kobajagi, oni su uvek ispravni, demokratični, a niko drugi nije. Svi mi ostali, posebno s Balkana, puki smo divljaci. Ma, oni i ne znaju gde Srbija, ali smatraju da im je dato pravo da određuju šta se sme, a šta ne. Ali i tu ispadaju smešni i licemerni do te mere da vam se smuči u stomaku. Konkretno, kritikovali su Đokovića što je ugrozio ljude jer nije brinuo o fizičkoj udaljenosti tokom turnira u Beogradu i Zadru. Govorili su sve najgore o tome kako je pravio žurku u jednom beogradskom klubu. Uh, čega je tu sve bilo po medijima. Fuj.

A onda, šta vidimo usred Britanije? Liverpul osvojio titulu u fudbalskom prvenstvu, i na desetine hiljada ljudi bez majica, maski, jedni preko drugih slave oko stadiona. Piju, povraćaju, skaču, vrište. Medijima iz Britanije je to u redu, nije se povela hajka i lov na veštice. Nije bilo glasne priče o opasnosti od zaraze. Ma kakvi.

Nije tu kraj. Fudbaleri Liverpula u noćnom klubu pravili su haos veseleći se zbog osvajanja titule. Pretrpan klub, nigde maski, nigde distance. Tekstovi i napadi u medijima? Ne. Nipošto. Ima još. Plaže u Brajtonu i Bornmutu prepune ljudi, na stotine hiljada nakrcalo ih se na pesku. A zvanična mera u Engleskoj zahteva najmanje dva metra udaljenosti. I? Nikom ništa, naravno.

Idemo dalje. Teniski turnir u SAD, All-American Team Cup u Atlanti, njihov igrač Frensis Tijafo usred takmičenja prijavio je da je pozitivan na koronu. Đoković je u takvoj situaciji odmah prekinuo turnir, izvinio se svima javno, i pretpreo ogromnu štetu i kritike. A Amerikanci? Da li vam je objašnjenje uopšte i potrebno?...

Kad proradi srpski inat

I usred te kulminacije ludila, laži, dvostrukih aršina i paradoksa, kada se svet ponovo ostrvio na našeg čoveka, proradio je čuveni srpski inat, nešto što nas povezuje u teškim trenucima. Jedan po jedan naš šampion ili šampionka javljali su se s podrškom Đokoviću, od fudbalera Marka Grujića, Dejana Stankovića, košarkaša Dejana Tomaševića, Miroslava Raduljice, predsednika OKS Božidara Maljkovića, do svih drugih, a bilo ih je na stotine. Naši mediji, po prirodi tabloidni, pokazali su solidarnost i svi su redom stali uz Noleta, vraćajući ritern na uvrede sa Zapada. I poentirajući. Komentari naroda ispod tekstova na portalima bili su izuzetno homogeni, braneći najboljeg među nama. Bilo je lepo čitati svu tu podršku.

Uostalom, kada u šahu napadnu vašeg kralja, sve figure organizuju se da ga odbrane i sačuvaju. A, nažalost, Srbija je šahovska tabla otkako zna za sebe. Naše kraljeve često su udarali kako su stigli. Ovaj put neće im to proći. Ne damo! Nastavite da lajete. Lavež neće ugasiti zvezde.