Potekao iz sela Tajmište, u okolini Kičeva, tadašnjoj teritoriji Srbije, školovao se u Beogradu, gde je završio Rudarsko-geološki fakultet. Karijeru je započeo pre pola veka u Zavodu za projektovanje Zajednice jugoslovenskih železnica (ZJŽ) i napredovao do mesta generalnog direktora Saobraćajnog instituta CIP, na koje je došao 2000. godine. Inženjer Milutin Ignjatović našao se u ediciji „Odgovori” autora Miloša Jevtića, u knjizi pod nazivom „Osvajanje prostora”.
U okviru te edicije objavljeno je više od 200 razgovora s najznačajnijim umetnicima, naučnicima, lekarima i piscima koji su svojim delovanjem obeležili kraj 20. i početak 21. veka, uključujući i Darka Tanaskovića, Matiju Bećkovića, Ljubomira Simovića, Ratka Božovića, Desanku Maksimović, Vladetu Jerotića i druge.
– Za mene je veoma značajno što je ova knjiga ugledala svetlost dana, jer sam dugo u građevinarstvu, kao i na funkcijama, najpre u Zavodu za projektovanje ZJŽ, pa u CIP-u. U njoj je prikazan, prema mom mišljenju, moj veoma uspešan rad na svim državnim projektima, počevši od nadzora na pruzi Beograd–Bar pa do svih današnjih projekata – rekao je Ignjatović i objasnio da mu je želja bila da bogato iskustvo koje je sticao godinama ostane zapisano za naredne generacije.
Rokovi
Ističe da nikada nije zadovoljan postignutim, da traži mnogo znanja, angažmana i iskustva. Kaže da nije hteo da učestvuje u projektima u inostranstvu jer u Srbiji ima mnogo poslova kojima treba da se izgradi naša zemlja, ali napominje da ima zamerke u vezi s tenderima.
– Nisam zadovoljan ugovaranjem i tenderima koji se raspisuju za projektovanje jer se daju izuzetno kratki rokovi, a kad počne izvođenje, ili dok se potpišu ugovori sa izvođačima, prođe mnogo više vremena od onog datog projektantima za projektnu dokumentaciju – naglasio je Ignjatović i dodao da je u poslednjih nekoliko godina na tenderima jedini kriterijum najniža cena, da nema bodovanja referenci i izvedenih objekata, kao ni broja radnika stalno zaposlenih u frimi.
Ignjatović smatra da to nije dobro, jer projektna dokumentacija treba da bude tehnički ispravna, objekti stabilni, da se projektantima ostavi dovoljno vremena da urade sve što je potrebno za projekat. Druga njegova zamerka jeste to što se ne biraju uvek najbolji izvođači, ni najbolje projektne kuće, već se gleda cena.
Ni u Evropi ni u svetu projektovanje ne dobijaju najjeftiniji ponuđači – projektanske kuće, a do pre dvadeset-trideset godina takve ponude su se odbacivale. Danas je, kaže, gotovo pravilo da je na tenderu presudna – cena.
Ignjatović nema posebnih želja u vezi s projektovanjem, ali bi voleo da se donesu novi zakoni o raspisivanju tendera i da najniža cena ne bude presudna.
Završetkom puteva, koridora 10 i 11, primećuje Ignjatović, biće kompletirana auto-putna mreža.
– I po toj mreži Srbija je lider na Balkanu. Kad se završe radovi, imaćemo više kilometara auto-puteva nego neke evropske zemlje, kao što su Irska, Češka, Slovačka, Rumunija, Estonija i Bugarska – naglasio je Ignjatović.
Za vreme Josipa Broza Tita, smatra on, najviše se gradilo i izgradilo, a posle je sve stalo.
– Imali smo embargo, razorene puteve, što se zaboravlja, bili smo bombardovani, nismo imali ni goriva ni maziva... I onda je počelo ponovo mnogo da se gradi poslednjih sedam-osam godina, po dolasku Aleksandra Vučića na vlast – rekao je Ignjatović.
Upitan koji bi projekat izdvojio, kaže da su mu svi dragi i da su izazov sami po sebi. Dodaje i da ne postoji lak projekat.
– Kada biste pitali oca četvoro-petoro dece koje mu je od njih najdraže, on ne bi mogao da izdvoji jedno, pa tako ni ja ne mogu projekat – ističe Ignjatović i navodi da je za Srbiju prava stvar pruga na Koridoru 10, od Beograda do Budimpešte, za kretanje vozova brzinom do 200 kilometara na sat.
Prema njegovim rečima, to je pruga za narednih sto godina.
– To je pruga budućnosti. Moći ćete da odete na kafu u Novi Sad i da za tri sata stignete u Budimpeštu – primetio je Ignjatović.
Turci su, kako navodi, CIP-u dali sve projekte koje su oni dobili da rade, od stambenih u Vranju i Nišu pa do deonice puta Sremska Rača – Sarajevo. Ugovoren je deo od Požege do Kotromana, što je, kako ističe, velika stvar i zadovoljstvo.
Svaki auto-put za njega je izazov i zahtevan zadatak, borba da se maksimalno dobro uradi, a primedbu ima jedino na rokove.
– Radujem se svakom kilometru puta... Kad je reč o deonicama koje su teške zbog svoje geološke građe, kao što je, recimo, Grdelica, problem nije projekat CIP-a. Mnogi su napali taj institut iako ni za šta nije kriv, već su krivi izvođač i nadzorna služba – ispričao je Ignjatović.
Kako je objasnio, CIP je dao projektno rešenje, i kada je reč o kosini, trebalo je da se krene s brda, a ne da se padina podseca i da se tako ostavi dve-tri godine, kada su teren natapale kiše i snegovi, što je prouzrokovalo pokretanje brdskih masa.
Koridori nisu nikada tražili saglasnost od CIP-a za preprojektovanje, koje je uradio Građevinski fakultet... CIP s tim rešenjima nije imao veze. Hteli su, ispričao je Ignjatović, da oduzmu pet licenci vrhunskim stručnjacima CIP-a, što je, dodaje, srećom, sprečeno. Kaže da su mu veoma teško pale kritike, i na račun CIP-a i na njegov račun, od toga da ne poznaje geologiju ni klizišta do toga da ne zna da postoji Južna Morava.
Značaj CIP-a
Ignjatović je naglasio da je CIP, koji postoji 140 godina, radio na svim državnim objektima najpre u Jugoslaviji, zatim u Srbiji i Crnoj Gori i sada u Srbiji.
– Nema objekta u čijem projektovanju lično nisam učestvovao ili se postarao da obezbedim posao CIP-u, koji ima 550 radnika organizovanih u 11 zavoda, po strukama. To je jedna od najboljih firmi ne samo u Srbiji i regionu već i u Evropi – kaže Ignjatović.
Za železničku infrastrukturu, kako je naglasio, to je jedina projektna kuća u Srbiji. Ignjatović dodaje da ne veruje da i u Evropi mogu da urade bolju projektnu dokumentaciju kada je reč o železnici.
– CIP je radio sve vrste projekata, od stambene gradnje, preko mostova, tunela i tornja na Avali, do auto-puteva i železničkih pruga – istakao je Ignjatović i podsetio da je taj institut uradio kompletan projekat za Nacionalnu kuću fudbala u Staroj Pazovi, od projektne dokumentacije do nadzora, kao i projekat rekonstrukcije Stadiona Tašmajdan.
Tu su, kako navodi, i pozorišta, groblje kućnih ljubimaca, obilaznica oko Beograda i mnogi drugi, dok je najsvežiji i najatraktivniji projekat mosta preko Save, kod Savskog trga, koji mu je izuzetno drag jer je dobijen na konkursu. CIP projektuje i stanove za bezbednosne snage, na većini tih projekata vrši i nadzor, i to je nešto što ga čini izuzetno srećnim i zadovoljnim. Naveo je i da treba da se rekonstruiše njemu jedna od najdražih pruga, od Beograda preko Zagreba do Ljubljane, i da se poveže s Makedonijom. Izrazio je želju da to bude pruga na Koridoru 10, za brzine od 200 km/h, koja nema dodira s drumskim saobraćajnicama i koja će biti stabilna za sledećih sto godina. Ističe da za prugu za velike brzine Beograd–Budimpešta niko ne može da dȃ bolje projektno rešenje od CIP-a.
– Niko stručan ne može da stavi zamerku CIP-ovim projektima – naglasio je Ignjatović i dodao da CIP nije na budžetu i da treba obezbediti plate za 550 ljudi.
Prema njegovim rečima, Saobraćajni institut CIP je gigant u oblasti projektovanja, fabrika projekata. CIP je, kako navodi Ignjatović, opstao i ostao i ni u čemu se nije umanjio kvalitet ni projekata ni radova gde je vršen nadzor.