Rudnici i iskopani metal, kao i novac bili su vlasništvo vladara, dok je briga o kovanju bila preneta na zakupce kovnice. Dr Vesna Radić, muzejski savetnik kaže da je vladar birao čoveka koji bi u određenom periodu, pod određenim okolnostima koje su bile strogo kontrolisane kovao pare. Zakupac se obavezivao da će praviti novac pridržavajući se zahteva vladara. Tačno se znalo koja će se predstave naći na novcu, koji natpisi, koja će biti težina i sastav odnosno kvalitet srebra.
Dva i po veka istorije srpskog srednjovekovnog novčarstva beleže i oznake na novcu. To su bila najčešće slova, ali i zvezdice, krstići, čak i mali portreti. Reč je o siglama koje su mogle da se nalaze na obe strane kovanice. Sagovornica ističe da je u numizmatičkoj nauci još uvek ostalo ne protumačeno do kraja ko je te simbole stavljao. Znake su dovodili u vezu sa zakupcem kovnice koji je u stvari, na taj način davao neku vrstu svog pečata. Generalno, ti znaci su uvedeni u vreme vladavine kralja Milutina kada je, podseća dr Vesna Radić novčarstvo doživelo prvu veliku ekspanziju. Ona dodaje da najviše ima smisla tumačenje prema kojem se pojava simbola povezuje sa kontrolom kovanja, jer su se ti znaci koristili za obeležavanje određene serije.
Uvek je novac u celoj Evropi, pa i kod nas mogao da se falsifikuje. Tu postoje dva momenta. Prvi je donošenje Dušanovog zakonika. Car Dušan je zbog ogromne monetarne ekspanzije i velikog bogatstva koje je kovanje novca donosilo vladaru propisao stroge kazne. Za to vreme bile su najstrožije kazne u Evropi. Zbog pojave falsifikata spaljivala su se sela, a falsifikatori su bili osuđvani na smrt. Drugi momenat je iz vremena despota Stefana Lazarevića. S tim što su kazne za krivotvorenje novca bile blaže. Na primer, odsecanje prsta, a uvedena je i novčana globa.
Ovo je samo mali deo istorije srpskog srednjovekovnog novčarstva koji je sa Srpskom ekonomijom podelilia dr Vesna Radić iz Narodnog muzeja u Beogradu. Taj biser naše baštine, to nacionalno blago još uvek nije do kraja otkriveno.