Srpski srednjovekovni novac kovan je uglavnom od srebra, u znatno manjem obimu od bakra. Tadašnja Srbija, za razliku od drugih evropskih zemalja imala je čak 35 rudnika srebra, kaže za Srpsku ekonomiju dr Vesna Radić, iz Narodnog muzeja u Beogradu. I dok su se, na pirmer u Italiji kovnice gasile, jer nije bilo srebra, u Srbiji ga je bilo u tolikim količinama da su se od tog plemenitog metala, pored novca još kovali pribor za jelo, skupoceni nakit i neki drugi predmeti.
Dr Radić ističe da je srpsko srebro bilo izuzetnog kvaliteta, dok je najpoznatiji bio rudnik Novo Brdo. Sagovornica, inače muzejski savetnik dalje priča da je despot Stefan Lazarević doneo Zakon o rudnicima koji se delom odnosio i na Novo Brdo koji je u prvoj polovine XV veka bio i grad dubrovačkih trgovaca. U stvari, sačuvan je Statut Novog Brda u kojem su se nalazile i cene proizvoda koji su tu prodavani odnosno kupovani. Tako je jedna četvrtina krave koštala 18 dinara, ženska suknja 20, kožuh 80, šešir se plaćao 5 dinara, dok je tovar drva mogao da se kupi po ceni od 2 dinara.
Što se tiče natpisa na našim srebnjacima bilo je grčkih, latiničnih i ćiriličnih slova. Latinica se nalazila na novcu u vreme kralja Milutina, kao i u periodu vladavine kralja Lazara. Dr Vesna Radić objašnjava da je korišćena latinica, jer su graveri dolazili sa zapada. Takođe, postoji i objašnjenje da je novac sa latiničnim natpisima bio namenjen za tržište primorja.
Prvi ćirilični natpis našao se na novcu kralja Dragutina, a prvi naziv nominala srpskog novca – dinar javlja se u vreme Vuka Brankovića. Na tom novcu je pisalo Vukov dinar. Inače, u Starom Rimu je postojao denar koji je cirkulisao na našem prostoru. Bilo je kovanica na kojima se na jednoj strani nalazila latinica, a na drugoj natpisi na ćirilici. To je bilo karakteritično za cara Dušana.