Vrtić je druga kuća za decu

Da bi osoba koja se bavi vaspitno-obrazovnim radom sa predškolcima bila zadovoljna i uspešna potrebno je mnogo ljubavi, stalnog usavršavanja, osluškivanja i razumevanja dečjih potreba i interesovanja. Malo više angažovanja roditelja i veće plate koje se, prema našim saznanjima, u Srbiji kreću od 40.000 do 55.000 dinara.

Predškolska ustanova „Boško Buha“ Palilula obeležava ove godine vek postojanja. Bio je to jedan od razloga da baš u toj vaspitno-obrazovnoj instituciji proverimo šta znači biti vaspitač danas.

Bitan je i rad na sebi

U vrtiću „Mali princ“ čekale su nas Boba i Iva.

Upravo u tom vrtiću Slobodanka Stevanović je započela posao vaspitača pre 22 godine. Iva Pavlović je podmladak i spremna je da uči od svojih starijih koleginica. Slažu se da je preduslov – ljubav, ljubav i opet ljubav, a sve ostalo se može naučiti i steći godinama rada.

Ivanku Vasić smo upoznali na njenom radnom mestu, u jednom privatnom beogradskom vrtiću na Banovom brdu. Energična, pozitivna, draga i u sedmoj deceniji brine o deci. Za svakog vaspitača polazna tačka je ljubav prema deci i poslu, a kod Ivanke to traje više od 40 godina. Dodaje da je za vaspitača veoma važno konstantno obrazovanje i rad na sebi, imati stalno širom otvorene oči, upijati, skupljlati sve novo, pratiti i prilagođavati se promenama koje nosi dvadeset prvi vek.

Ona nas vraća u dvadeseto stoleće prisećajući se kako je kao petnaestogodišnjakinja odlučila da upiše Školu za vaspitače.

„Volela bih da imam svoju decu, a volela bih da postupam sa tuđom decom onako kako bih postupala sa svojom“, bio je njen odgovor profesorki Dani Diklić na pitanje zašto se opredelila za tu profesiju. Odmah posle petogodišnjeg školovanja zaposlila se u predškolskoj ustanovi na Čukarici koja je tih sedamdesetih godina imala samo tri, a danas dvadeset jedan vrtić.

Slobodanka je završila Pedagošku akademiju u Kikindi. Kaže da je jedino u toj školi pronašla sebe i spojila sve veštine koje poseduje – sviranje, pevanje, glumu i veliki ljubav prema deci. Njena mlađa koleginica odlučila je da bude vaspitačica još kad je bila mala.

nisam pomišljala da radim nešto drugo. Sećam se kada sam iz gimnazije otišla na Učiteljski fakultet i kada je trabalo da se opredelim vaspitač ili učitelj, jednostavno nije bilo dileme da ću se baviti predškolskim periodom“, rekla je Iva.

Nekad i sad

Vrtić je neka vrsta druge kuće. Koliko je teško ili lako baviti se vaspitno-obrazovnim radom i biti spona između ustanove, dece i roditelja?

„Nekada je porodica bila osnov svega, deca su iz porodice nosila esenciju vaspitanja, a prosvetni radnici su to nadograđivali. Za roditelje je reč vaspitača bila zakon. Danas se tate i mame informišu preko interneta, ne provode mnogo kvalitetnog vremena sa decom i svaku kritiku vaspitača doživaljavaju veoma lično“, smatra Ivanka Vasić.

Zato apeluje da se roditelji više uključe, da nije dovoljno samo gledati priredbu ili predstavu u kojoj dete recituje ili glumi, već i da učestvuju u realizaciji aktivnosti. Ivanka misli da su kompjuteri i mobilni telefoni u redu, ali živa reč, pažnja, igra ih briše u podizanju potomstva.

Svojoj deci Ivanka i danas, na primer pokazuje pokretnu igru „I okolo salata“. Deca je oduševljeno prihvataju, baš kao i ona od pre trideset, četrdeset godina. Naša sagovornica se ne slaže ni sa taktikom - pustiti im crtani da bi vas ostavila na miru. Deca vole etno igre, sve vrste stvaralačkih igara i zato vaspitač mora da bude jak, potkovan, kreativan, da zna da se postavi u raznim situacijama, da se spusti na dečji nivo, da vidi šta dete hoće, kakva su mu interesovanja. U tom osluškivanju vaspitač prepoznaje i kada postoji problem, a onda nastoji da pronađe način da se što bolje prenese roditeljima. Dodaje da rad vaspitača sa roditeljima mora biti u svrhu dečjeg vaspitanja i dečje dobrobiti. Neophodna je svakodnevna saradnja sa osobom koja vaspitava, obrazuje, čuva i voli to dete - bez pritiska, vređanja, ružnih reči, bez gard stava.

„Porodica je osnovna ćelija društva, a vrtić nije puko čuvalište gde se silom prilika ostavljaju deca, jer roditelji moraju na posao. Deci je potrebno druženje sa vršnjacima i da se socijalizuju. Mnogo se radi sa njima i roditelji nisu ni svesni koje se sve aktivnosti ovde sprovode. Zato ih uključujemo u razne radionice kako bi doživeli vrtić kao drugu porodicu“, naglašava Slobodanka Stevanović.

Važni su dogovor i razmevanje

Iva sa još jednom koleginicom vodi mlađu gupu u kojoj ima dvadeset jedno dete. Ističe da je teško raditi sa toliko dece, posebno kada je reč o periodu adaptacije.

„Međutim, sve je stvar dogovora i razumevanja. Nije lako, ali se svi privikavamo. Ako se postavite prema deci kao da su odrasla i tako sa njima i komunicirate onda vas sve razumeju. Vremenom shvataju stvari onako kako mi hoćemo i znaju kada je potrebno biti ozbiljan, a kada mogu da se našale“, kaže naša mlada sagovornica.

Što se tiče roditelja od vaspitača svakodnevno dobijaju osnovne informacije, a ako žele da saznaju nešto više zakazuju se „Otvorena vrata“.

“Dobre strane profesije su što radimo sa decom, njihova neiskvarenost, iskrenost, naivnost i povratna ljubav. Loša strana je brojnost grupe i nemogučnost da se u dovoljnoj meri posvetimo svakom detetu”, mišljenje je Slobodanke Stevanović.

Na pitanje kako je to kada ode jedna generacija, Boba odgovara da joj to pada mnogo teško. Ipak mnogi se vraćaju, samo sada kao momci i devojke. Tim susretima se naša sagovornica veoma raduje. Kažu, „vratili bismo se u vrtić, pa makar i da samo spavamo“. Valjda, kada uđu u svet odraslih shvataju koliko im je detinjstvo bilo bezbrižnije.

Iva kao početnik smatra da je i u toj profesiji neophodna kolegijalnost. Veoma je važno ko vam je mentor. Kada je prvi put došla u „Mali princ“ i ušla u Bobinu sobu starija koleginica je dočekala rečima „Dete ovo je sve veliki zanat. Uzmi i kradi“.

Pored rada na sebi, biti vaspitač je veština koja se „krade“ od iskusnijih koleginica koje su na neki način životni učitelji. Tu su da mladog vaspitača malo uspore, ne dozvole mu da se istroši i sačuva energiju i snagu koju mora da nosi dokle god se bavi tim poslom.

„Poštujte svoju profesiju, ne dajte da budete čuvarice dece, već prosvetni radnici koji se bave decom“, savet je Ivanke Vasić.

Biti vaspitač je, kažu, jedna od najvažnijih stepenica u ljudskom životu.

„Od nas sve kreće i veoma sam ponosna što sam karijeru iznela na ovakav način.Ovaj posao me je ispunio kao čoveka. Srećna sam kada sretnem neko svoje dete, kada me zagrli i kaže da me se seća. To su neki trenuci koje nikakve pare ne bi platile“.

Plata „rak rana“

Upravo plata je „rak rana“, ali je i to pitanje neizbežno. Nemamo zvanični podatak. Saznali smo ipak da uz povećanje plate koje su vaspitači dobili u ovoj godini prosečno zaposleni u Srbiji u toj obrazovnoj delatnosti primaju između četrdeset i pedeset pet hiljada dinara.

Iva Pavlović kaže da je sigurna da nema osobe koja ne bi za posao kojim se bavi želela veću platu. „Trenutno sam sama, nemam porodicu, pa tako ni dodatne troškove, mada bi volela da primam više, ali ima vremena, otom-potom“.

Slobodanka se setila da je 1997. njena plata bila 1.500 dinara. Kada bi pravila paralelu sa ovom godinom, sigurna je da bi vaspitačice trebalo da imaju veću platu, ali koliko bi to bilo teško je reći. Zaključuje da posao nije lak, ali ako se radi ono što se voli, onda nećete imati osećaj da idete na posao. Želim vam da se svi osećate na poslu kao i ja! poručila je Boba.

„Ljubav i entuzijazam odlike su dobrog vaspitača kojeg bi trebalo i nagraditi, staviti mu do znanja da ga poštuješ i ceniš. Morate da priznate da je materijalna dobit vid poštovanja“, smatra Ivanka koja nerado priča o novcu.

Ipak nam kaže da je penziju je otišla sa 30.000, sada prima 40.000 dinara. I dok neke njene koleginice i u trećem dobu čuvaju decu Ivanka je imala sreće da joj u šezdeset sedmoj godini života zakon pruži priliku da nastavi da se bavi poslom koji voli najviše na svetu. Finansijski i neki drugi momenti padaju u vodu kada svedete račune i vidite koliko toga lepog vam je doneo vaspitno-obrazovni rad. Ivanka je zadovoljna što od ustanove u kojoj sada radi pravi jedan mali raj, baš onako kako ona zamišlja da vrtić treba da izgleda.

- To je kruna moje profesije. Da živim još ovoliko ja bih opet bila vaspitač - zaključuje Ivanka.