Slab je onaj umetnik koji se bavi samo jednom temom, govorio je Leonardo da Vinči. Teme slikara Siniše Labusa su različite. Podjednako je uspešan u slikanju portreta, pejzaža, mrtve prirode, mitoloških kompozicija... U razgovoru za naš list otkriva da inspiraciju nalazi u ljudima, prirodi, predmetima, koji su i u fokusu njegovog rada. Kaže da u svojim delima prikazuje nacionalne vrednosti.
– Čak i kada slikam mrtvu prirodu, na slikama su predmeti koji se koriste u Srbiji. Ukratko, na mojim slikama je sve ono što ova zemlja može da iznedri – kaže Labus.
Rečeno – učinjeno
Crtanjem je počeo da se bavi kao dečak, posmatrajući majku, koja se amaterski bavila slikarstvom. Kada se našao na životnoj raskrsnici, odlučio je da upiše Ekonomski fakultet, a bavio se i džudoom. Slikarstvo je bilo u drugom planu. Poznanstvo s vajarem Vukom Bojovićem predstavljalo je prekretnicu u njegovom životu.
– „Mali, ostavi to, završi fakultet”, rekao mi je Vuk kada sam mu pokazao svoj rad. Otišao sam kući povređen i rekao sebi da ću slikati. Rečeno – učinjeno. Kupio sam knjige o slikarstvu, učio, putovao, obilazio muzeje i galerije, oduševljavao se delima starih majstora. Kada sam uradio svoju drugu sliku, otišao sam kod Vuka Bojovića. Odmah me je preporučio slikaru Draganu Maleševiću Tapiju, od koga sam naučio tehniku slikanja. Tapi mi je poklonio štafelaj koji i danas koristim – priča Labus.
Vuk Bojović je na njegov rad gledao u širem smislu, akademski. Bojović je kod Labusa ne samo probudio umetničku crtu već je u njemu razvio i ljubav prema književnosti, životinjama, otvorio mu nove dimenzije i horizonte… Dragan Malešević Tapi je na Labusov rad gledao kao na budući poziv nesuđenog ekonomiste. Labus je odlučio da napusti fakultet i posveti se slikarstvu. I, kako kaže, nije se pokajao.
– Prvu sliku „Tigrovi u vodi” naslikao sam po Tapijevoj strukturi. On ju je prodao po ceni koja je bila u visini dve mesečne stipendije koje sam dobijao kao džudista. Imao sam dva jaka čoveka iza sebe i počeo sam da se snalazim na likovnoj sceni – nastavlja Labus.
Dve decenije rada
tada je prošlo više od 20 godina. Uradio je na stotine slika. Izlagao je u Beogradu, Novom Sadu, na Zlatiboru, u Oslu, Geteborgu, Čikagu, Njujorku… Njegove slike nalaze se od Kalifornije do Uzbekistana, izložene su u Istorijskom muzeju u Beogradu, u brojnim galerijama… Među tim slikama posebno se ističu portreti i pejzaži.
– Portreti su najzahtevniji za rad. Uradio sam ih četrdeset, među kojima su portreti sve četvorice srpskih vojvoda, heroine Milunke Savić, naučnika Nikole Tesle, Milutina Milankovića… Najponosniji sam na portret patrijarha Pavla, koji je obišao svet. Danas se jedan nalazi u Patrijaršijskom muzeju u Beogradu, a drugi u Muzeju Ruske pravoslavne crkve u Moskvi – ističe Labus.
Slike koje radi brzo nalaze kupce. Putuje, slika, kopira stare majstore, a uzor su mu bili Rembrant, Karavađo, Ruben, Uroš Predić, Paja Jovanović. Od predstavnika baroka, visoke renesanse i realizma u ruskom slikarstvu 19. veka na koje se ugleda posebno izdvaja španskog slikara Dijega Velaskeza i ruskog Ilju Rjepina.
Godine 2002. od jednog našeg biznismena iz Londona stigla je ponuda da radi slike za tržište Kalifornije. To su bile tematske slike mrtve prirode sa starim vinima, od čije je prodaje kupio stan u Beogradu. Dosta je slikao i slika za domaće tržište.
Siniša Labus živi i stvara u Srbiji, a njegove slike lako prelaze granice. Posle 23 samostalne izložbe i nekoliko kolektivnih, od kojih se izdvajaju one u Vašingtonu, Njujorku i Čikagu, smatra da je uspeo u onome što je želeo.
– Uspeo sam u dve stvari. Prva je da svoje radove plasiram, a druga da lepu reč o našoj zemlji proširim po svetu – zaključuje Labus.