Ima li nade za srpsko selo

Dobro znana činjenica da nam sela puste i propadaju, jezikom brojeva u najkraćem izgleda ovako: od 4.700 sela u Srbiji, 1.200 je u fazi nestajanja i nestaće za deceniju i po, poljoprivredno stanovništvo nam je među najstarijima u Evropi pošto je u proseku staro 61 godinu, broj poljoprivrednih gazdinstava opada i trenutno ih ima 566.000, za 66.000 manje nego što ih je bilo pre sedam godina.

Ti brojevi samo su delić ogromne, dragocene ali i zabrinjavajuće baze podataka koju je o stanju na srpskom selu i u srpskoj poljoprivredi skupio Branislav Gulan, novinar i publicista, član Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, i publikovao u knjizi „Ruralne sredine u Srbiji – spasavanje sela i države”. Oslikavajući jezikom brojeva to stanje, on beleži da je situacija veoma nepovoljna i kada je reč o obrađenosti zemlje. Naime, od ukupno nešto više od pet miliona hektara poljoprivrednih površina u državi, obradiva su 4,2 miliona, ali se prema podacima popisa iz 2012. godine obrađuju samo 3,4 miliona hektara, što znači da čak 860.000 hektara ostaje neobrađeno.

Sve manje goveda, svinja, koza

Neveselo je i stanje u navodnjavanju obradivih površina, pa podaci Republičkog zavoda za statistiku iz januara ove godine kažu da se od ukupnih obradivih površina navodnjava manje od 47.000 hektara ili samo 1,5%.

– Koliko je to malo najbolje se vidi kada se uporedi sa stanjem u svetu, gde se u proseku navodnjava 17% površina. Imamo najveći i po mnogo čemu jedinstven sistem za navodnjavanje, kanal Dunav–Tisa–Dunav, sa 960 kilometara kanalske mreže, ali šta vredi kada je to samo velika neiskorišćena investicija – kaže Branislav Gulan.

Prema njegovim rečima, situacija u stočarstvu takođe je zabrinjavajuća pošto je od poslednjeg popisa broj goveda smanjen za 6,5%, svinja za 14,7%, a koza za 11,1%. Opadanje broja grla prati i pad proizvodnje mesa, pa se godišnje proizvede manje od 400.000 tona svih vrsta mesa, a po stanovniku potroši manje od 30 kilograma. Poređenja radi, pre tridesetak godina, pred kraj postojanja Jugoslavije, u Srbiji se proizvodilo 650.000 tona mesa, a po stanovniku se trošilo oko 65 kilograma godišnje, dakle dva puta više nego sada.

– Broj grla stoke u našoj zemlji u poslednje dve i po decenije godišnje u proseku opada za dva-tri procenta. Srbija nikada nije imala manje goveda nego sada. Ukupan broj grla iznosi 881.000, što je istorijski minimum i za 2,3% manje nego 2017. godine. Na početku prošle godine u tovu smo imali 12.000 junadi. Sva su ona zbog izvoza u Tursku poklana, a o novom tovu u ovoj godini se, u nedostatku zvaničnih podataka, samo nagađa. Valja reći da je prošle godine Turska iz Srbije uvezla 3.609 tona govedine. Ona je plaćana skuplje, i to za čak 34,2%, nego govedina koja je uvožena iz drugih zemalja. Razlog je u tome što je meso naših goveda kvalitetnije pošto u njegovoj ishrani nije bilo genetski modifikovanih organizama – navodi Gulan.

Beleži se i pad broja svinja – 2,7 miliona, koliko ih je Srbija imala na početku 2019. najmanji je broj još od 1955. godine.

Neveselo stanje posledica je višedecenijske nebrige o selu i seljaku, a da bi se ono popravilo, kako kaže naš sagovornik, prvi preduslov jeste postojanje političke volje, a onda i velika upornost i istrajnost.

– Za početak valjalo bi umesto sadašnje Strategije razvoja poljoprivrede od 2014. do 2024. godine, koja predviđa nerealne stope rasta, primeniti novu agrarnu i socijalnu reformu koja bi počivala na realnim podacima i procenama. Na najvišem nivou vlasti, dakle u Skupštini Srbije, trebalo bi doneti deklaraciju o radikalnom zaokretu ka razvoju sela i poljoprivrede. Budući da je taj dokument veoma važan, neophodno bi bilo da ima najširu političku podršku, tj. da se oko njega saglase svi poslanički klubovi. Da bi se razvoj sela i obezbedio, politička volja izražena kroz odgovarajuća dokumenta mora biti praćena i jakom materijalnom podrškom, pre svega kroz agrarni budžet i razvojne fondove – kaže Gulan i dodaje da je za materijalnu podršku agraru neophodna agrarna banka.

I opštine bi sa svoje strane, kroz opštinske budžete, trebalo materijalno da potpomognu agrar, a tzv. garantovani fond proizvođačima bi u slučaju da troškovi proizvodnje budu veći od prodajne tržišne cene nadoknadio pretrpljene gubitke.

Srbija ne oskudeva u obradivim površinama, livadama, šumama, pašnjacima, vodama, ali je limitirana novcem, pa je njime neophodno domaćinski raspolagati i veoma racionalno ga trošiti. Sledeća važna stvar jeste da se analizira stanje resursa na terenu, dakle po opštinama, i da se prema prirodnim uslovima i tradiciji proizvođača u svakom kraju, bira šta će se gde proizvoditi. Pritom valja uzeti u obzir i činjenicu da se poslednjih decenija klima primetno menja, te u skladu s tim promenama treba uvoditi nove sorte biljaka, što je jedan od načina da se podstakne i poveća proizvodnja.

Zadruge rešenja za male proizvođače

Naš sagovornik kao veoma dobru stvar za spasavanje sela navodi oživljavanje zadrugarstva u Srbiji poslednjih godina. Time bi, ističe, moglo da se reši mnogo problema, a posebno u krajevima koji ostaju prazni.

– To se naročito odnosi na pet nerazvijenih okruga na jugu Srbije, gde bi oživljavanje zadrugarstva vratilo život u sela. Koliko je novi koncept zadrugarstva već pomogao, najbolje pokazuju podaci da je za prethodne tri godine u Srbiji osnovano skoro 600 zadruga, a ranije je proces bio obrnut i godišnje ih se gasilo oko sto – navodi Branislav Gulan i objašnjava da se ranije i sadašnje zadrugarstvo mnogo razlikuju.

Suštinska razlika je u tome što su pedesetih godina seljaci u zadruge unosili svoju celokupnu imovinu, pa je tokom podržavljenja i privatizacije izgubili, a danas u nove zadruge unose samo svoje proizvode. Zadruge treba da im pomognu da te proizvode i prodaju. Najviše dobrobiti od njihovog osnivanja trebalo bi da imaju mali proizvođači, jer oni samo udruženi mogu da opstanu i konkurišu velikim.

Da je država rešila da se ozbiljno pozabavi selom i pomogne mu, prema Gulanovim rečima, pokazuje i činjenica da je formiran Nacionalni tim za preporod sela Srbije. Smatra to pokazateljem odlučnosti da se traži put za opstanak sela. Nada se da je konačno došao kraj čekanju boljeg života lјudima na selu. Onom čekanju za koje Ivo Andrić kaže da „zaraziti nekog čekanjem predstavlja i najsigurniji način vladanja nad njim”.