Detinjstvo – lepo do umiranja, taj raj iz koga nikada nećemo biti prognani... Ono je izvorno ostvarenje o kome kao da smo jednom već doživeli duboko iskustvo. Princ Fulko je kao dečak odrastao na Siciliji, tom prestolu na zemlji. Fulko beše srećan među mladim tujama, trčao je niz polja vrelih vrtova, suva kao vrela devojačka kosa, topla od žege, brao slepe mehurove zevalica, udisao filigranski snežne ljiljane...
Ležao je u mraku kao u Sinaju, nije imao ni deset leta, a već je video malteške krstove od safira ljubičastih zenica kako se klate optočeni tananim obrubima srme, sanjao je neme cvrčkove od mekog, visokokaratnog zlata, kako sijaju toplo kao avgust, zatvorenih očiju, obuzetih nekom nepojamnom, dubokom žudnjom. Palermo, njegov rodni grad, za njega je bio rasadnik živih, rumenih dragulja, koje je redovno viđao na nebu, te oblake kako se plode, za vreme dugih šetnji, u drhtavom vazduhu...
Genije
Princ Fulko Stano Stafano dela Seda, vojvoda od Verdure, rođen je u Palermu 1898. Kao dete, voleo je da crta na čistoj, beloj, krutoj hartiji i da prstima vrti po globusu... Ovde ću putovati... I ovde... I ovde... Genije koji ne zna da je genije – nije genije... A on je u doba jutarnje esencije već maštao o spakovanim koferima i velikom svetu. Prvo je iz vile što je disala na kokotac, lavandulu, višnju, divlju zovu, maslinu, otišao u Veneciju. Želeo je da okusi taj grad.
„Gledao sam žene kako u dugim haljinama šetaju s visokom gospodom podruku... Žene nisu imale dovoljno raskoši u izrazu... Nedostajali su im rubini u obliku malina, biseri borovnica oko ruku, topazi, prefinjeni, s drskim, a mekim sjajem ljubičica na prstima... Shvatio sam da ću biti draguljar pre nego što sam saznao šta draguljar zapravo znači....”
U Veneciji ga je 1925. supruga Kola Portetra, upoznala s Koko Šanel.
„Bio sam zaveden njenim biseksualnim licem, mekim hodom, potpunim angažovanjem njenih snaga u poslu, krajnjim davanjem...”
Odmah su ugovorili prve poslove. Otišao je u Pariz i tada je za Koko Šanel napravio prve narukvice, raskošne, koje teže višim nivoima bivstva i elegancije.
„Moj nakit nije bio samo drukčiji raspored dragulja, on je bio njihovo drugo duhovno agregatno stanje. Maletški krst, mastiljavoplav, naježen, optočen zlatom i biserima, oko tananih zglobova dama, bio je nevin, a paganski. Kao ljudska priroda. Šanelova je to razumela.”
Uključen je u stvaranje ogromnih narukvica, ukrašavao ih je sandalovinom, slonovačom, žadom, draguljima. Šanelova je bila oduševljena tim čudnim dizajnom, punim odblesaka. Počela je da svuda nosi narukvice Verdura, postale su znak njenog stila. I odlično su išle uz njene male crne haljine.
U Holivudu, Helena Rubništajn nije želela da se pojavi bez nakita ovog italijanskog juvelira, baš kao ni Lorin Bekol. Klijentela se neprekidno uvećavala –Ketrin Hepbern, Marlen Ditrih, Greta Garbo.
„Garbo beše posebna. Idealna, samostalna, samouverena, totalna glumica. Praznik, ples, orgija, igra, smeh, sve je to ona nalazila u mom nakitu. A to sam i želeo…”
Život mora da bude praznik, tvrdio je Verdura. Kada mu je preminuo otac, izbegao je klasičan ukop, tugu, korotu, suze. Napravio je – bal. Došlo je mnogo predstavnika plemstva, kuću su ispunili prinčevi. Nikada više nije živeo u toj elegantnoj porodičnoj kući u kojoj je odrastao… Poklonio je vilu Nišemi gradu Palermu, gde se i danas nalazi njegovo središte.
Sećao se najelegantnije žene na svetu, Šanelove.
„Koko sam naterao da nosi tri niske bisera oko vrata. To nisu bili ukrasi. To je bila baština njenog francuskog genija.”
U Americi, radi s holivudskim zvezdama. Kreira marku jedinstvenog nakita „Verdura”.
„Lanu Tarner sam ubedio da ispod dojke zakači leptira, pošto je Holivud zatvor. Ta krila, safirna, providna, tanušna, značila su njen beg, oslobođenje. Želeo sam da moj nakit bude ljubav, jer je ljubav i zaštita. Zato joj svi toliko težimo. Tačno je govorio Lao Ce da smo na svetu nagi i osamljeni.”
I zamišljao je nakit kao amajlije zaštite za one dostojne ljubavi. Njegova malina od rubina i bilijanata želela je da istakne na ženi dubinu njene ženstvenosti. Biserima i ametistima žudeo je da pruži uzvišen pojam o telesnosti.
Inspirisan Vizantijom
Kao dete, rastao je u Palermu uz pse, mačke, pavijane... Obožavao je kamilu koju je zvao Momo. Kasnije će je izraditi, sitnu, ljupku, njena grba biće – krupan, omamljujući biser... U Nujujorku je imao zapaženu izložbu godine 1941. Lutao je gradom i govorio je da mu je sve inspiracija. Njegova prošlost beše njegova muza. Jer imao je tipično prustovsko sećanje... Rukama punim samomaženja, kreirao je leptire, ruže, ljubičice, đurđevke od brilijanata i poludragog kamenja, miševe od opala i ametista, s crnim, biberastim biserima umesto očiju... Crpeo je umetnost iz lepote religije – Vizantija beše njegova večita inspiracija. Kao dete, satima je posmatrao reprodukcije Rafaela.
„Govorio sam s tim licima, njihove oči odbijale su boje negde u svojoj dubini. Pošto je „htoničan ritam zemlje veoma spor”, praveći nakit, vršio je nežna ubrzanja, želeći da ga uvede u sadašnje vreme. U ovu klizavu večnost tekućeg trenutka. Priznavao je da se uspavljuje misleći na Tijepola i obale Sredozemlja, a da je plava boja jedina u kojoj stanuju zajedno demon pripitomljen idilom i – azur. „Želim plavo, jer nebo je plavo. U nebo me položite”, govorio je, kao starac.
Pred kraj života više nije radio. Ipak, kada se snimao film „Gepard”, njega je Viskonti pozvao da kreira nakit za senke sicilijanskih dama koje su igrale u delu nastalom po Lampeduzinom istoimenom romanu. Reditelj grof pozvao je na saradnju princa draguljara. Istorija umetnosti zapamtiće „Verdurin turbin”, kreaciju nastalu od prirodne školjke, hrizolita i tirkiza. Inspirisan dirljivo lepom caricom Teodorom iz San Vitale u Raveni, načinio je više san nego broš, više iluminaciju nego kreaciju.
Čekajući smrt, lutao je po Palermu, u onom prastanju sreće, koje su stari mudraci zvali idilom. Na drugu stranu odneo je beskonačnu lakoću ostvarenog života.