Vašar je bio – a na vašaru...
U basnoslovnom vašarskom inventaru (među silnim sabljama, pištoljima, arapskim atovima i mletačkom svilom) zatekao se i jedan ženevski sat. Uz onog jarca pečenog, u Jakšićevoj pesmi Otac i sin pominje se i taj časovnik. Valjda kao vesnik i merač neviteških, građanskih vremena u kojima svako gleda svoje račune i ide za svojim poslom.
Biće da se vremena razlikuju po dužini, ali i po specifičnoj težini, odnosno po svojoj zapremini i količini istorije koju mogu da zahvate. Razlike u tim dužinama i tim težinama dobile su odavno svoj izraz i na velikom platnu. Dobro je znana ona replika iz filma Treći čovek, koja se otprilike može svesti na ekstravagantnu tvrdnju da je u Italiji za trideset godina pod Bordžijama stvorena renesansa, a da je u Švajcarskoj za pet vekova sterilne demokratije stvoren sat sa kukavicom. (Možda su, međutim, upravo blagodareći pomenutoj ,,društvenoj sterilnosti’’ stanovnici Helvecije izbegli sudbinu koja je na početku aktuelne pandemije zadesila njihove južne susede sklone renesansno razuzdanoj ,,dolče vita’’ druželjubivosti.)
Iz predugačkog devetnaestog veka, iz Stendalove knjige Zapisi jednog putnika, stiže svedočanstvo koje kao da rasvetljava neke od mogućih uzroka tog fenomena.
Najsladje zadovoljstvo
Stendalov junak-pripovedač (putnik i svedok), kao nekakav galski dvojnik Njegoševog vojvode Draška u Mlecima, sa stranica pomenutog dela posmatra pomalo iskosa ženevsku varoš, koja posetiocu pruža pravo obilje zanimljivih pojava. Izgleda da izvesna izolacija i tad beše u modi. Naime on primećuje da se, te 1837. godine, Ženeva odlikuje time što se u njoj dva pola viđaju što je moguće manje. Pred njim je nažalost ,,još ona Ženeva, koju je Volter naslikao s nekoliko reči: U njoj se računa, a nikad ne smeje’’. U lepoj alpskoj zemlji, mnogo se lakše shvataju istine koje se tiču političke ekonomije nego istine koje se odnose na tananu analizu ljudskog srca u književnosti.
Čitalac Zapisa jednog putnika saznaje da su Ženevljani najbolji bankari na kontinentu i da oni imaju prvu vrlinu tog poziva: oni svakog dana pojedu manje no što zarade. Dakle, današnjim rečnikom rečeno, vodi se računa o izvesnoj održivosti!
U zemlji koju će proslaviti mlečna čokolada, najslađe maštarije odnosile su se na nešto drugo. Najslađe zadovoljstvo njenih stanovnika, dok su mladi, sastoji se u tome da sanjare kako će jednog dana biti bogati. Čak i kad ,,čine nesmotrenosti i predaju se uživanju’’, Ženevljani biraju jeftina ,,poljska’’ uživanja, tj. najčešće šetnju do vrha nekog brda gde se pije mleko!
Biće da je onovremenog Ženevljanina krasila razboritost, koja ga je navodila da do svoje četrdesete godine (prema svojim mogućnostima) akumulira manji ili veći kapital. Ako je verovati Stendalovom pisaniju, upravo u tom životnom dobu ispoljila bi se glavna mana Ženevljaninovog vaspitanja: odsustvo sposobnosti da se uživa u životu! On tada postaje ,,strog i puritanac, ljuti se na sve one koji se zabavljaju ili se prave da se zabavljaju, i naziva ih nemoralnim ljudima’’. U istom stilu sleduje potom i slika prosečnog pedesetogodišnjeg Ženevljanina, koji je mnogo turobniji i nezgodniji za svoju okolinu nego deset godina stariji Francuz. Jer, dok postepeno stari, Ženevljanin ,,gubi od svoje prirodne ljubavi za slobodu, njegova mržnja prema malom čoveku raste, ali mu ostaje u najvišem stepenu logična glava, koju ne mogu zavesti uživanja visokog društva i koja je osetljiva samo prema odlikovanjima’’. A zatim, nudi se topla preporuka svim evropskim despotima da za ministre uzimaju štedljive bogate Ženevljane od pedeset godina. Ti ministri finansija imali bi petlju da novac ne daju lako ni despotu koji ih je primio u svoju službu.
Teorija relativnosti
Iz zapisa Stendalovog putnika može svašta da se sazna. U njima se tvrdi da je Ženeva dala više značajnih ljudi nego susedni Lion, a traga se i za uzrocima tog uspeha. Vaspitanje (koje je dao Kalvin) i žarka ljubav prema novcu doneše svoje zlatne plodove: britku logiku i nepokolebljivu preduzimljivost. Tako, na primer, časovničar koji ima iole dara za pisanje, brižljivo neguje taj svoj talenat. Uveče, kad zatvori radnju, on piše članke koje prodaje novinama. Ističe se i primer jednog ženevskog lekara, koji je primetio da u popodnevnim satima nije mnogo zauzet. Objavio je da u to vreme neće primati bolesnike i upustio se u špekulacije državnim hartijama raznih zemalja. ,,Radeći taj posao tri sata dnevno, zaradio je pet ili šest stotina hiljada franaka.’’
Tu Stendalovim malim alpskim čudesima nije kraj. Ako ste s nekom ženevskom kućom zaključili posao vredan trideset hiljada franaka, sve će se korektno i brzo svršiti. Ako posle deset godina ponovo stupite u kontakt s tom kućom, nemojte se iznenaditi ako vam ona prigovori da ste, prilikom prethodnog posla, zaboravili da joj nadoknadite sedam sua na ime troškova poštarine za pismo.
Može biti za nekog veliki, a za nekog mali. Sve je relativno. Veličina i neznatnost zavise od (imovinskog) stanja i položaja onoga kome se račun ispostavlja. Važno je da svako plaća svoj. Na toj računici počiva pristojnost koja vodi računa o čistom računu.
Stendal, u stilu koji nosi i poneki prizvuk biblijske parabole, ovo temeljno pravilo predstavlja u priči o dvojici putnika.
Elem, obrela se na pariskoj kaldrmi dvojica zemljaka kojima se žurilo u zavičaj. Jedan beše neki bogati Ženevljanin, dvostruki ili trostruki milioner. Drugi beše neki ubogi bankrotirani časovničar, kome je upravo stigla vest da će dobiti jedno upražnjeno mesto u ženevskoj fabrici satova, ako odmah dođe.
Naravno, siromašni sajdžija pristaje da na ravne časti s milionerom podeli troškove prevoza. A milioner, naravno, ne samo da mu nije oprostio nijednu paru od uobičajene cene prevoza nego je sa siromahom ,,džentlmenski’’ podelio i troškove popravke kola, koja je morala biti izvršena zbog brzog putovanja od mesta do mesta.
Mesta na kojima se (prema onim Volterovim rečima) računa, a nikad ne smeje, danas ne predstavljaju retke, usamljene tačke na mapi sveta. Zar život u doba kapitalizma nije briga o računima? (Da li će sve ispasti onako kako smo računali da hoće?)
Danas izgleda da onaj ko želi da preživi kapitalizam, može jedino da računa na njegovu nesavršenost. Možda, ali slaba je vajda od tog računanja u Švici.
U njoj još uvek sve radi kô sat. U njoj je i dalje stari dobri tika-taka kapitalizam kao ,,Švicarska – skoro pa savršen’’. To je empirijski utvrđeno.
Na kraju krajeva, čoveku uvek preostaje Švajcarska. Možda bi trebalo, što bi Pekić rekao, jednostavno da se proglasimo Švajcarskom – i mirna Bosna!