Posledice akcidenta u Fukušimi na Srbiju

Direktorat za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije (SRBATOM) organizovao je onlajn konferenciju povodom 10 godina od nuklearnog akcidenta u Fukušimi pod nazivom „Nuklearna sigurnost danas: Fukušima – 10 godina posle“.

O tome kakve su bile posledice i reakcije u Srbiji na nesreću u nuklearnoj elektrani Fukušima Daiči predavanje je održala Vedrana Vuletić, rukovodilac Odseka za monitoring, kontrolu i vanredne situacije u SRBATOM-u.

Akcident u nuklearnoj elektrani Fukušima Daiči posledica je katastrofalnog zemljotresa i cunamija koji su pogodili istočnu obalu Japana 11. marta 2011. godine. U zemljotresu i cunamiju poginulo je više od 18.500 ljudi, dok zvanično niko nije registrovan kao žrtva izlaganja zračenju u nuklearnoj centrali. Elektrana je od Tokija udaljena 220 kilometara, a oko desetine hiljada ljudi je evakuisano iz prefekture Fukušima.

Ove dve prirodne katastrofe dovele su do toga da su sistemi za hlađenje reaktora bili onesposobljeni, što je kasnije dovelo do nuklearnog akcidenta sa ispuštanjem radioaktivnog materijala u životnu sredinu, pre svega u atmosferu, zatim u vodu, a time i do prekograničnog uticaja na države ne samo u neposrednom okruženju Japana, već i na države na mnogo većoj udaljenosti kao što je Srbija, navodi se u tekstu Direktorata za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije.

POSLEDICE AKCIDENTA U FUKUŠIMI NA SRBIJU

Udaljenost Srbije i Beograda od mesta nesreće iznosi više od 9000 km što je važno kako bi se znalo koliki su put ove radioaktivne materije morale da pređu do naše zemlje i kakav je uticaj tih materija mogao biti nakon razblaženja tokom transporta vazdušnim masama. Iako su radioaktivne materije iz Fukušime stigle vazdušnim putem do Srbije i detektovane su uređajima koje imaju naše laboratorije, koncentracije tih radioaktivnih materija su ipak bile niske te nije bilo potrebno da se primenjuju sve mere zaštite koje se planiraju za jedan nuklearni akcident. Detektovani su jod-131, cezijum-137 i cezijum-134. Ta tri radioaktivna izotopa nastaju u nuklearnom reaktoru, a u nuklearnom akcidentu mogu da se oslobode u atmosferu.

Ako se poredi, izmerene vrednosti radioaktivnosti bile su 1000 do 10000 puta manje od vrednosti izmerenih na teritoriji Srbije nakon akcidenta u Černobilju.

Šta jje uradilo regulatorno telo u Srbiji?

Tadašnja Agencija za zaštitu od jonizujućih zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije, učinila je prvi korak - o tome je obavesti javnost, zatim se od laboratorija koje vrše merenja radioaktivnosti u životnoj sredini zahtevalo povećanje učestalosti ispitivanja vazduha i padavina. Iako su u ovakvim akcidentima u prvoj fazi najvažnije analize vazduha i padavina, jer su to primarni putevi transfera radioaktivnosti koja se ispušta u atmosferu, nisu zanemarivani ni drugi delovi životne sredine, te su se od laboratorija zahtevale analize i drugih uzoraka, poput mleka, sveže trave i slično.

Javnost je redovno informisana o stanju u Srbiji, odnosno o uticaju akcidenta na našu zemlju i telefonske linije su bile otvorene za pozive građana. Postojala je i intenzivna komunikacija sa Međunarodnom atomskom agencijom koja je izvor proverenih i zvaničnih informacija o nuklearnoj nesreći bilo gde u svetu.

Na sajtu Agencija za zaštitu od jonizujućih zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije (danas Direktorat) redovno su objavljivana saopštenja, a njeni stručnjaci redovno su davali izjave za štampane medije i gostovali u radio i TV emisijama informativnog programa.

Akcident u Fukušimi nije imao značajan uticaj na stanovništvo u Srbiji, naročito kada govorimo o dozi zračenja koje stanovništvo prima iz životne sredine, tu praktično nije bilo nikakvog uticaja. Međutim, ovaj akcident u Fukušimi imao je značajan uticaj na dalji razvoj sistema zaštite i spasavanja u nuklearnoj ili radiološkoj vanrednoj situaciji, ne samo u Srbiji, već i širom sveta.

Plan zaštite i spasavanja

Plan za delovanje u slučaju akcidenta koji pokriva nuklearne ili radiološke akcidente, na čijoj izradi se radilo nekoliko godina usvojen je 2018. Pripremljen je u skladu sa nacionalnim zakonima i drugim propisima, i relevantnim dokumentima Evropske komisije i Međunarodne agencije za atomsku energiju i predviđen je da se revidira na svake tri godine.

Predstavnici Direktorata su i deo radne grupe za izradu državnog plana zaštite i spasavanja koji obuhvata sve identifikovane rizike na teritoriji Republike Srbije.

Program JRodos

Program JRodos koji pruža podršku u odlučivanju u vanrednoj situaciji koji je u okviru projekta Evropske komisije instaliran u Srbiji i trenutno je u toku prilagođavanje ovog programa i punjenje podacima specifičnim za Srbiju. Nakon unosa odgovarajućih parametara u ovaj program, dobijaju se proračuni za kontaminaciju vazduha, zemlje, hrane, kao i hrane za životinje u nekom akcidentu.

U pitanju je vrlo kompleksan program za delovanje koji ima široku primenu i u periodu planiranja, pre nego što se desio akcident, ali u samom akcidentu jer može da pomogne kod donošenja odluka o merama zaštite, ali ne samo to, nego program ima i primenu i nakon akcidenta kada dođe do faze sanacije, jer može da posluži za procenu potrebe za sanacijom na nakoj kontaminiranoj teritoriji.

Vežba ConvEx-3

Direktorat za nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije učestvovao je u vežbi ConvEx-3 u organizaciji Međunaornde atomske energije i Mađarske 2017. godine, u njoj su učestvovale ukupno 82 države i 11 međunarodnih organizacija. Tokom vežbe je simuliran odgovor na akcident na nuklearnoj elektrani Pakš u Mađarskoj. U Srbiji je uspešno organizovana uz učešće predstavnika Sektora za vanredne situacije, Ministarstva spoljnih poslova, Ministarstva poljoprivrede i zaštite živorne sredine, Ministarstva obrazovanja, nauke i tehnološkog razvoja, Ministarstva zdravlja, Ministarstva odbrane, Republičkog hidrometeorološkog zavoda i drugih stručnih institucija, i naravno Direktorata. Cilj vežbe jeste da se unapredi saradnja između države i međunarodnih organizacija tokom vanredne situacije, da omogući brzu razmenu informacija i da ispita mehanizme informisanja javnosti. Vežba je trajala neprekidno 36 sati, učesnici u drugim organima primali su i obrađivali informacije, vršili analize i pripemali obaveštenja i primenjivali mere zaštite za stanovništvo i to na način na koji bi se to vršilo i u slučaju pravog akcidenta.

Vežba je pokazala da u slučaju ovakvog akcidenta, Srbija poseduje odgovarajući odgovor i ima pripremljene mehanizme za zaštitu i spašavanje. Naravno, to ne znači da treba da se zaustavimo jer u oblasti zaštite i spasavanja uvek ima mesta za dalji napredak.