Stoj, sokole moj

Tako je to bilo. Šalili se neki mangupi sa ozbiljnom firmom. Spravljali nekakve lažnjake i bućkuriše. I potraja to dok gospodin Janković, apotekar ovdašnji, nije rešio da stane na kraj krivotvorenju mirisne ljubičice. Bila je 1927. godina kad je pomenuti gospodin (usled ,,vrlo mnogih’’ imitacija njegove pomade ,,ljubičica krem’’) posredstvom štampe ,,obratio pažnju poštovanim potrošačima da je prava ljubičica krem samo ona na čijoj kutiji pored zaštitnog žiga ima i ljubičasta etiketa’’ – i to sa neizostavnim svojeručnim potpisom apotekara.

Srbi su, uz ostale zapadnjačke novotarije, tokom prvih decenija dvadesetog veka usvojili i moderne načine telalenja. Vruće, taze, kod čika Laze i druga dovikivanja sa ćepenaka, nepovratno su uzmicala pred novinskim oglasima i ustaljenom modernom reklamnom porukom da kompanija ta i ta nudi svoj standardizovan proizvod izrađen ,,po najnovijoj metodi’’.

U godinama nakon Velikog rata, geopolitička orijentacija tek uspostavljenog velikog južnoslovenskog kraljevstva uticala je na ovdašnju modu i životni stil. Mustre bečke, koje su još od vremena Obrenovića suvereno vladale beogradskim ulicama, smenio je diktat šika uvezenog iz Pariza i Londona. Beše to tek jedan pramen iz rukoveti meke moći koju su pomenute prestonice velikih sila pobednica projektovale po brdovitom balkanskom pejzažu.

Iako smo na toj pobedničkoj strani bili i ostali slabija (naposletku i zeznuta) strana, hteli smo oduvek i u svemu da ,,ličimo’’, ma koliko to naše ličenje samo ličilo na nešto što je načas prošlo pokraj velikih dalekih ,,oriđinala’’ života na visokoj nozi.

Miris ,,bliske'' daljine

Emocije proistekle iz ratom osveštanog prijateljstva, pretvorile su se u kolektivne narative – zgodne da se na njih osloni industrija koja i sâma proizvodi emocije. Đuture sa proizvodima, pazarile su se i priče koje oni pričaju (storytelling) o zajedništvu s posleratnim velikim versajskim svetom.

Slike stradanja iz godina rata i pandemije ,,španske groznice’’, smenile su žanr scene udobnog građanskog života. Onih dana Terazije su mirisale na ,,lajons’’ čaj, na ponos i diku radnje St. Milovanović-Macić (prethodno Ž. Todorovića – kraljevskog dvorskog liferanta), koja je držala zastupništvo tog proizvoda za celu zemlju. Radnja je preporučivala građanstvu ,,svoje stovarište uvek sveže kolonijalno-delikatesne robe’’.

Na požutelim reklamama razaznaju se domaći (ćirilični) tragovi uvezenog ostrvskog dendizma. Engleski stil odevanja za onovremene beogradske džentlmene predstavljao je paradigmu, baš kao što je francuska moda bila obrazac koji su sledile njihove lepše polovine. Usred međuratnog razdoblja, domaćoj gospodi nuđeni su ,,po povoljnoj ceni’’ vuneni prsluci ,,lord Kardigan’’ i šeširi ,,a la Idn’’. (Trus i kompanija i Lok i kompanija s naročitim plemenitaškim ponosom oglašavale su svoje proizvode. )

Vođen sloganom ,,nema da nema’’, u predonoratnoj beogradskoj varoši, u Ulici Vuka Karadžića, svoju robu nudio je glamurozan ,,Engleski magacin’’. Ta oaza albionske gospoštine odisala je predusretljivošću o kojoj će se pripovedati neverovatne priče u posleonoratnim vremenima (u kojima je za kupca važio ,,samoupravni’’ princip: ako ti se ne sviđa ponuda, a ti poljubi pa ostavi). Naime, ako probirljiv kupac u pomenutom otmenom magacinu ne bi pronašao, na primer, baš onakav štof kakav je zamislio, susretljivo osoblje iznelo bi pred kupca raskošnu paletu uzoraka i željeni materijal bio bi odmah trebovan, a potom i brzo dopremljen – direktno iz Engleske. Veoma hvaljeni svileni mantili za gospodu – sa oznakama firmi Akvaskutum, Barberi ili Aligator – stizali su takođe s one strane Lamanša.

Od sokola do tašte

U tadašnje vrednosti i osećanja našeg sveta, vešto se ,,uklopio’’ terazijski prodavac konfekcije iz poznate porodice Rafajlović. Taj solunski ratnik odabrao je veliki zid i unajmio molera da mu naslika pripadnika Sokolskog pokreta u svečanoj uniformi sa sledećim pratećim tekstom ispod slike: ,,Stoj, sokole moj, i znaj da su najbolja odela kod firme Braća P. Rafajlović!’’

Ako je verovati sećanju vremešnih žitelja prestonice, to ,,stoj, sokole moj’’ pretvorilo se u lozinku jedne urbane svakodnevice, u šaljiv i prisan uvod u pozdrav među prijateljima na ulicama starog Beograda.

Odvajkada – više nego šešir, odelo i mantil – cipele behu ogledalo ukusa i platežne moći. Neke od najboljih bile su izložene u izlogu radnje cipela ručne izrade Lero, u kojoj se prodavala obuća izrađena od najlepših nijansi kože, oblikovana na ,,specijalnim kalupima’’ koji su pratili linije ondašnjih svetskih trendova. Kupci sa plićim džepom, svoj par cipela mogli su da pronađu kod Bate. Biće da su neke cake iz psihologije formiranja cena bile poznate i u prvoj polovini prošlog veka. Smanjivanjem leve cifre za 1, sve Batine cene završavale su se sa 9.

Na staroj beogradskoj kaldrmi moderni kapitalizam hvatao je maha koristeći se svim trikovima drevne trgovačke promućurnosti. U nemilosrdnoj tržišnoj utakmici izgleda da je naročito korisno bilo istaći određene prednosti u odnosu na konkurenciju, kojima se pravdala velika jeftinoća (proizvoda ili usluga) uz neokrnjeni kvalitet. U tom nadmetanju bilo je slučajeva iznošenja i takvih podataka koji bi se mogli smatrati poslovnom intimom.

Određene pogodne okolnosti svog poslovanja, pojedini trgovci ne samo da nisu smatrali poslovnom tajnom, već su na njih gledali kao na činjenicu koju valja ,,turiti’’ u novine.

U moru novinskih oglasa, u kojima su modistkinje preporučivale svoju robu, zatekao se i sledeći, objavljen 1938. godine (radnje Milkić – Knez Mihailova 3), koji je poprilično iskren i neobičan: ,,Po 30 dinara – ženske šešire i to najmodernije dobićete na galeriji za koju ne plaćam kiriju i ostale troškove, pa sam zato u mogućnosti da prodam tako povoljno, pregledajte – uverite se – iskoristite priliku!’’

Marketinški elan čaršije znao je da se zalaufa i pređe koji korak preko granice dobrog ukusa. U beogradskoj varoši čuva se i uspomena na jednog visprenog trgovca koji je pozivao pripadnike jačeg pola da mu postanu mušterije, uz obećanje dobre sreće, tj. uz tvrdnju da će (upravo blagodareći pazarenju u njegovom dućanu) postati batlije, jer će se nešto veoma ružno dogoditi njihovim taštama.