Rednja kovida je opšta, pa nam se (kao u Miloševom Lamentu nad Beogradom) nažalost ne priviđa ,,smrt jednog po jednog glumca našeg pozorišta’’.
Na izmaku sezone pomenute rednje – tokom koje se klikom na link dobijalo uputstvo za kupovinu pozorišnih ,,ulaznica’’ za onlajn predstave – naša predstava o poslovanju pozorišnih radnika u pionirskim danima našeg teatra može postati još zamagljenija od bleštavila te iznuđene hipermodernosti.
Bili hipermoderni ili staromodni po svojim načinima – naplata ulaznica i žongliranje pozorišnim prihodima i rashodima, predstavljaju vrsnu akrobatiku još od onih najranijih dana Teatra na Đumruku.
Državna pomoć
Već prvog jutra nakon predstave ,,Pokondirena tikva’’, koja je prikazana 1. marta davne 1842. godine kao druga premijera (tada već profesionalnog) Teatra na Đumruku, upravnik pozorišta Atanasije Nikolić uputio je Ministarstvu prosvete molbu da se rečenom Teatru odobri pomoć. Uz molbu behu priloženi ,,Spisak personala teatralnog’’ i ,,Pregled nužnih teatralnih troškova za godinu dana’’. Osnivačima pozorišta brzo je postalo jasno da u datim prilikama jedno ozbiljno pozorište neće moći da se izdržava samo od prodaje ulaznica.
Popečiteljstvo prosveštenija, po prijemu molbe, odmah je istu prosledilo Sovjetu koji je tu stvar rešio na zadovoljstvo pozorišnih pregalaca, ali ne baš u toj meri da bi im srce potpuno bilo na mestu.
Državni oci nisu bili raspoloženi da bezrezervno postupe po poznatoj narodnoj: ,,Rodilo se, valja ga ljuljati.’’ Naime, navodeći motive koji su ga naveli da donese pozitivno rešenje za inicijalnu pomoć pozorištu, Sovjet je sledećom elegantnom formulacijom isključio mogućnost takvog pomaganja u budućnosti: ,,Videći Sovjet iz ovoga da je stojeće zavedenije već započelo dejstvovati, a da nije u stanju svojim se prihodom izdržavati [...] rešava da se na izdržavanje njegovo za ovu godinu, kao za početak koji je najteži, u pomoć 2000 talira iz Pravitelstvene kase izda. A za dalje da se zavoditelji i upravitelji istoga Teatra staraju i trude, kako će se on kao što Popečiteljstvo uverava, po svom uređenju samo sobom rastiti i cvetati, da ne bi ga Pravitelstvo opet moralo pomagati.’’
Dakle, današnjim rečnikom rečeno, budućnost je bila tržišna i poprilično neizvesna. Iz sačuvanog predračuna prihoda i rashoda Teatra na Đumruku, prema stanju u martu te 1842. godine, lepo se vidi da su rashodi premašivali prihode.
Prema guberu i rangu
Gore je visoko, a dole tvrdo! To bi verovatno rekao pisac drame ,,Koštana’’ kad bi dobio priliku da komentariše prihodno-rashodne teatarske izazove. Jedini sigurni novci na koje je kasa pozorišta na Đumruku mogla da računa, behu oni od prodatih ,,bileta’’. U određivanju cena pozorišnih ulaznica, polazilo se od kategorizacije prema društvenom statusu i imovinskom stanju posetilaca. Za ,,visoka lica’’ bezecovane behu lože. Bilo ih je ukupno šest. Njihova cena iznosila je jedan dukat cesarski po predstavi. Prvo mesto u parteru smatralo se takođe ,,VIP varijantom’’ jer je koštalo dva cvancika, dok je već sledeće mesto iza, koštalo polovinu tog iznosa. Školarcima je dolazak u pozorište mogao da bude besplatan, ali ta privilegija bila je rezervisana samo za odlikaše.
Čitav niz sačuvanih onovremenih ,,kvita’’ (priznanica), reversa i ,,konta’’ glumaca, zanatlija i trgovaca govori o tome kako je uprava našeg prvog profesionalnog pozorišta vodila budžetske i finansijske poslove, ali i o brojnom stanju teatarskih trudbenika. U spiskovima ,,kvita aktera u sverhu isplate njihove’’ (za period od marta do avgusta 1842. godine) vidi se da je tada u Teatru bilo ukupno sedam glumaca i četiri glumice.
U prvom teatarskom budžetu jasno su razdvojeni troškovi izdržavanja umetničkog osoblja, od troškova tehničke službe. Pored vidljivih scenskih delatnika, angažovani su i službenici scenskog izvođenja (jedan ,,prepisčik rola’’ i sufler). Svoje mesto imali su i radnici koji su se starali o tehnici i obezbeđenju: po jedan poslužitelj i ,,mašinista pri kortini’’, dva biletara, jedan ,,ceduljonosac’’ i jedan ,,nadziratelj svih stvari’’.
Iako su počeci ove (kao i svake druge) evropejske novotarije bili praćeni ,,izvesnom neizvesnošću’’, plate naših prvih profesionalnih glumaca bile su začudo relativno visoke. One su bezmalo dostizale visinu plata gimnazijskih profesora, a zarada statista dosezala je iznos učiteljske plate!
U ono vreme ustanovljen je i poseban oblik nagrađivanja za najviše umetničke domete na ,,daskama koje život znače’’, koji beše poznat pod nazivom ,,glumačka korisnica’’.
Pomenuta premija pripadala je pojedinim glumcima u vidu prava korišćenja čistog prihoda od određene predstave u lične svrhe. U stvari, ,,glumačkom korisnicom’’ nazivane su posebne predstave, koje bi za povlašćenog gospodina glumca predstavljale lepu finansijsku injekciju. Ove predstave bile su po pravilu dobro posećene, a mnogi gledaoci pored kupovine ulaznice (za tu priliku po povišenoj ceni) davali su i priloge u novcu i raznovrsnim poklonima. Takvi pozorišni praznici nisu samo povećavali težinu kese privilegovanog glumca. Oni su davali specifičnu težinu i njegovom profesionalnom ugledu, pa su donekle za umetnika imali onaj značaj koji imaju proslave jubileja.
Dužnici
Kad je nastupio čas da se papiri izvuku iz fioke, neke ,,teatralne’’ stvari dobile su dramatičan tok. I to u poslovnoj stvarnosti, a ne na pozorišnoj sceni.
Na spisku dužnika Teatra, uz Jevrema Obrenovića, našao se i sam knez Mihailo, koji je u tim vremenima već bio nazivan ,,bivšim’’, tj. knezom koji je okončao svoju (prvu) vladavinu. Ljudi iz pozorišta napokon su presavili tabak. Atanasije Nikolić uputio je Kontroli praviteljstvenih računa jedan podnesak krajem 1843. godine (posle likvidacije Teatra) u kojem se pored ostalog veli sledeće: ,,Bivši knjaz Mihajlo za vreme mog rukovanja s Teatrom ništa i nikad na Teater nije dao, a koliko je za ulazak u teater dužan to se lako doznati može iz čisla predstavlenija pa koliko je takovi bilo, za svako predstavlenije po 3 ili bar po 2 dukata cesarska da plati veoma je pravedna stvar; jer njegova se loža nije mogla drugom dati, sledovatelno on je za takovu platac; pa došao on u Teater, ili ne došao.’’
Stvar je stigla čak do Popečiteljstva inostranih dela, koje je zahtev za namirenje potraživanja pozorišta prosledilo austrijskim vlastima. Povodom tog zahteva, u Beču je izvršeno saslušanje bivšeg srpskog kneza Mihaila koji je odbio da prizna taj dug.
Današnjeg iole upućenog čitaoca prethodni redovi mogu da ostave u nedoumicu. Da li ti redovi zavređuju štampanje sitnim slogom u podrubnim zonama stranica istorijskih knjiga ili predstavljaju senzacionalan (i bitan) prilog za biografiju jednog prosvećenog kneza – velikog ljubitelja teatra – čiji spomenik krasi prostor ispred zdanja Narodnog pozorišta?