Stojadinović – kubizam slomljenog ogledala

Kad je, na jednom prijemu u zgradi beogradskog Aerokluba, pisac Miloš Crnjanski (kao novopostavljeni ataše za štampu u Berlinu) sreo svog vrhovnog šefa Milana Stojadinovića, šef je, prema Miloševim rečima, ujedno bio i uobražen i srdačan!

Naravno, kad je o rečima Crnjanskog reč, tu nema velikih iznenađenja – čak ni u takvom kubistički ćoškastom opisu jedne ličnosti čije se crte pomalo bockaju i isključuju. Tako u svojim ,,Embahadama’’ naš poznati pisac beleži utiske iz davne 1936. godine, nakon tog koktel susreta sa Stojadinom (kako ga je pisac prisno nazivao). Sa ,,onim’’ Stojadinovićem – ekonomistom, profesorom, kontroverznim junakom balkanskog kapitalizma i još kontroverznijim državnikom čiji nesuđeni opstanak na državnom kormilu ne prestaje da priziva živa ,,sećanja’’ na neku zamišljenu srećniju varijantu prošlosti, koja nam se posle nesrećne Cvetković-Maček varijante i 27. marta 1941. definitivno više nije mogla dogoditi.

Rvač, kolovođa i pokeraš

Državnik, koji u narodu beše poznat pod nadimkom Batlija, štrčao je u galeriji likova na međuratnoj jugoslovenskoj političkoj sceni. Trudeći se da verno odmeri konture jedne osobenosti, Crnjanski skida višak gline sa Stojadinovićevevog kipa, kad tvrdi da Stojadin nije imao ni ,,naivnu razboritost’’ Davidovića, ni ,,brutalnost’’ Pribićevićevu, ni ,,seljačke poze i podmuklost’’ Uzunovićevu, ni ,,ledeni pogled’’ Korošeca.

Nama, današnjima, malo znači šta to sve Stojadinović nije imao, a pomenuta gospoda jesu. (Ko se živ seća Davidovića, Pribca, Uzuna i Korošeca?) Ipak, Crnjanski olakšava stvar kad pri kraju tog opisa veli da je Stojadin ,,neobuzdan kao rvač’’. I ne samo to. Na pomenutom prijemu, u zgradi beogradskog Aerokluba, ljudi su se tiskali oko Stojadina, koji je tom prilikom posmatrao žene ,,ispod oka, kao što ih kolovođe posmatraju u selu’’, priseća se Crnjanski dok mu se priviđa neko kolo u Struganiku.

Stojadinovićeva pojava mogla je da ispuni celu sobu. Imao je ,,enormni’’ grudni koš. Zbog svojih gustih, ,,kao ugalj’’ crnih obrva ličio bi ,,na divljeg medveda, da nije njegovog dobroćudnog osmeha i nasmejanih očiju koje prijatno osvetljavaju njegovo lice’’. Vrlo upečatljiv opis, svakako. Ali takav ezopovski portret Stojadinovića ne nudi sâm Crnjanski, već britanski diplomata i publicista B. Lokert čiji su zapisi o Stojadinoviću pronašli svoje mesto u Miloševim ,,Embahadama’’.

Lokert je svojim oštrim perom ispisao interesantno svedočanstvo o predsedniku vlade Kraljevine Jugoslavije Milanu Stojadinoviću, ne ustručavajući se da pritom bocne (i danas aktuelne) ekonomske i geopolitičke neuralgične tačke zemlje seljaka na brdovitom Balkanu. Na početku te literarne akupunkture, Lokert naziva dr Stojadinovića ,,čvrstom rukom Jugoslavije’’, ne preskačući interesantan podatak da je čovek na čelu vlade velikog balkanskog kraljevstva započeo svoju karijeru kao ,,poddirektor beogradske filijale Britanske trgovačke korporacije’’. Takve reference – danas bi se reklo iz ,,formativnog’’ perioda mladog čoveka – zasigurno mirišu na budućeg zadrtog (zavrbovanog) anglofila, ali sa Stojadinom to ne beše slučaj! Lokert obaveštava čitaoca da je pomenuti balkanski šef išao na ,,hadžiluk’’ u Berlin i Rim.

Stojadinović je ,,učinio svoj mir’’ sa Nemačkom i Italijom. Ali ni iz toga ne treba izvlačiti nekakve dža ili bu zaključke, jer to ne znači da Stojadinović želi da okrene leđa Francuskoj ili Britaniji. Bože sačuvaj! To samo znači da bi Stojadin želeo ,,da stoji dobro sa oba sveta''. Tako otprilike tu celu stvar objašnjava Lokert i dodaje da je Stojadinović ,,stari igrač pokera, koji sada igra poker u politici sa dovoljno uspeha da bi mu se mnoge sile udvarale, i da bi mu zavideli i da bi ga imitirali i njegovi balkanski susedi’’.

U ime istorije koja se (ne) ponavlja, možda bi imalo smisla na ovom mestu umetnuti neku od onih napomena koje se često mogu videti na prvim stranicama knjige. Na primer, da takvo stanje stvari za svetskim pokeraškim astalom zasigurno nije bilo plod piščeve mašte, ali da svaka sličnost sa našim (današnjim) stvarnim ličnostima, događajima i okolnostima – ostaje ,,slučajna’’.

U više korpi

Danas se sve češće čuju tvrdnje da previše čvrste ekonomske veze naše zemlje sa samo jednom stranom državom – ili sa samo jednim blokom država – mogu generisati neprihvatljivo veliki ucenjivački potencijal pomenutih stranih ,,partnera’’.

To je, reklo bi se, još jedna u nizu naših najnovijih spoznaja koje već stoje na tragu starih isprobanih istina. (Dakle, ako ćemo pravo, teško da je to postalo jasno tek prekjuče.) Da je bolje držati jaja u više korpi i za svaki slučaj uvek pomalo ,,šarati’’, dovikuje nam iz prošlosti i vispreni Britanac čije je redove Crnjanski u ,,Embahadama’’ obilno citirao.

Komentarišući Stojadinovićev kurs na polju ekonomskih odnosa sa inostranstvom, Lokert tvrdi da je ,,Stoja realan političar’’ koji zna koliko je rizično za jednu malu državu da bude ,,pod ekonomskim jarmom jedne velike sile’’.

Pažljivom, kognitivno zrelom čitaocu brzo postaje jasno o kakvoj je finoj tehnologiji upozoravanja tu reč. U opuštajuću mekoću te priče o Stojadinoviću kao političkom reailisti, spakovana je očigledno i jedna bodlja koja treba da nagoni na izvesne korekcije! Naime, uz silno razumevanje za kurs Kraljevine Jugoslavije, u istim rečenicama poturaju se i prijateljske sugestije u pogledu toga kakav bi taj kurs u budućnosti morao biti. A to je nešto što prvi čovek jugoslovenske vlade (Lokert to unapred zna) neće propustiti da sprovede.

Velika Nemačka je ,,važan faktor u ekonomskoj egzistenciji Jugoslavije, skoro i suviše važan’’ – primećuje Lokert iznoseći podatak da ,,ona drži blizu 40 odsto cele trgovine Jugoslavije’’. Upravo stoga, on prihvata činjenicu da se ne mogu dovoditi u pitanje dobri odnosi sa Nemačkom. Oni su svakako ,,potrebni i neizbežni’’. Međutim, za sigurnost i nezavisnost potrebna je ,,množina mušterija’’. Zbog svega navedenog – tvrdi Lokert – treba uzeti ,,kao sigurno da Stoja neće propustiti da ispravi neprilike od ekonomske prevlasti Nemačke’’, tj. da će se okrenuti ka širokoj saradnji i sa drugim zemljama.

Sumirajući svoje utiske o našim ondašnjim prilikama, Lokert je zaključio ,,da je Jugoslavija jako napredovala i da će i dalje napredovati, ako je velike sile ostave na miru’’.

Danas dobro znamo da su velike sile mogle sve – pa čak i to da nas ostave na miru! Druga je stvar to što su Srbi skloni da od velikih sila često očekuju previše.