Mojih godinu dana…

Mojih godinu dana neizvestnosti, straha, izolacije, padova i uspona. Bila je ovo teška, ma šta teška, preteška godina za sve. Na početku pandemije neverica, praćenje podataka, pa redovi i čekanje, ograničeno kretanje, policijski čas. I nesnosna tišina. Misli sam u tim trenucima okrenula onima kojima je i bez krize najteže – osobama sa invaliditetom, porodiljama, starima. Pisala sam i pišem o tome kolika je srpka empatija i koliko veliko i dobro srce imaju pojedinci, fondacije, kompanije. Bolje sam se osećala zbog saznanja da dajemo, pomažemo, brinemo o onima kojima naše malo znači sve.

Suočila sam se i sa gubicima onih najbližih. Protrese vas, dobro prodrma, ali ne date se. Moju korona deblokadu činile su sitnice – cvrkut ptica, zvuk flaute iz obližnjeg komšiluka, sadnja cveća, jedno “sudbonosno da”, rođenje jedne Minje. Naravno, temelj je bila porodica. Razmena emocija. Ljubav, razumevanje, uteha, nezadovoljstvo, smeh, tuga, nestrpljenje, rame za plakanje. Kovitlac i promene raspoloženja. Nije lako izboriti se, uz razmišljanje o finansijama.

Stubovi su bili i prijatelji, kako oni svakodnevni, veoma bliski, tako i oni pomalo zaboravljeni, ali uvek tu. Neki se nisu udubljivali u kovid analizu, sa nekima sam razmenjivala viceve i šale, neki su se baš uplašili i zazirali od bilo kakvog kontakta. Značila su mi i komšijska čavrljanja preko ograde, poveravanje prodavačice koja danima nije videla svoje najbliže, prijateljski razgovori u redovima ispred apoteke, prodavnice, banke. Na odstojanju i kroz masku.

Pisanje, pisanje i opet pisanje bili su lek za moju dušu. Kao neko vođenje tajnog dnevnika otvorenog za sve. Nisam IT generacija, ali skidam kapu jer zahvaljujući društvenim mrežama širila sam najpre informacije, kao i pozitivnu energiju koja nam je svima potrebna. Onima jakima, kako bi dopunili svoje istrošene baterije, posebno osetljivima i onima koji ne mogu kroz život sa koronom sami.

Tako se sizifovska 2020. godina završava. Onim što obožavam - dočekom nove godine i Božićem. Iako dolaze na kraju odnosno na početku daju neku posebnu snagu i energiju. Volim novogodišnju jelku, ukrase, poklone, odlazak u crkvu, miris kuvanog vina i ukus šećerne vune u Ulici otvorenog srca. Preskočićemo sve to ovaj put zarad zdravijeg sutra.