U suživotu s koronom

Scena iz jednog od autobusa gradskog prevza u Beogradu mnoge je zbunila. Devojka, bez maske, ustaje i pravi selfi. Gleda okolo i osmehuje se kao da prkosi ostalima koji uredno nose maske. Šta time pokazuje? Hrabrost? Inat? Revolt? Kome misli da napakosti svojim neodgovornim ponašanjem u stilu “virus meni ne može ništa? Niko ne osporava parvo devojci da se fotografiše u prepunom autobusu, da ne nosi masku i rizikuje svoj život. Ali nema pravo da ugrožava tuđ život.

Broj obolelih od virusa COVID-19 ponovo raste. Najviše novoobolelih je u Beogradu, gde je i najveći broj povratnika sa zimovanja, kao i učesnika brojnih korona žurki.

Kako smo tako brzo postali neodgovorni prema sebi i drugima? Kao da smo zaboravili prošlogodišnje slike žrtava korone iz celog sveta, praznih ulica i trgova koje su bile koliko uznemirujuće toliko i upozoravajuće. Tih dana, dok smo sedeli zatvoreni u svojim kućama i stanovima, činilo se da je taj golim okom nevidljivi neprijatelj održao i lekciju o tome koliko je naš život vredan, koliko treba da cenimo sebe, ljude oko nas, ali i prirodu.

Posle višenedeljnog zaključavanja i zastoja u skoro svim oblastima, život u Srbiji polako se normalizovao. Polako smo se vraćali svakodnevnim obavezama, svesni da ništa nije isto kao dve meseca ranije, kada smo bezbrižno odlazili u kafiće i restorane, planirali putovanja, družili se… Ili nam se samo činilo da smo postali svesni nevidljive opasnosti zbog koje život na planeti gotovo da je stao na neko vreme. Stao da bi se nastavio. Kada smo izašli na ulice, primetili smo da sunce nekako drugačije greje, da su trava i lišće zeleniji, nebo plavlje, vazduh čistiji…

Građanima Srbije korona virus pokazao je da, kao narod, imamo snage i mogućnosti da se izborimo i sa neprijateljem ove vrste. Pre svega, merama koje su donete spasen je veliki broj ljudskih života i sačuvano zdravlje građana. U ovoj situaciji videla se pre svega vrhunska osposobljenost srpskih zdravstvenih radnika.

Pokazali smo i da ne moramo da zavisimo od uvoza. U kratkom vremenu počeli smo da proizvodimo, a ubrzo i izvozimo proizvode koje smo koliko do juče uvozili. Počela je borba za oporavak ekonomije. Država je najveći teret preuzela na sebe, a srpske javne finansije spremno su dočekale ovu neočekivanu krizu. Ozbiljnost koja je pokazana u ovoj situaciji dobar je pokazatelj i investitorima. Tokom trajanja vanrednih mera nije bilo zastoja u snabdevanju ni trgovina, niti vodom i energentima.

Povratak koliko-toliko normalnom životu ni tada, ali ni danas kada možemo da biramo između četiri vakcine, ne znači da je virus uništen. On je i dalje tu, mada oslabljen, ali još uvek sposoban da ubija. Ne smemo da zabravimo da smo i dalje u nekoj vrsti biološkog rata s nevidljivim neprijateljem, sićušnim, ali dovoljno jakim da parališe svet i ekonomiju. Virus ne posustaje, ali koliko će biti jak zavisi i od nas, od naše spremnosti da se naviknemo na njegovo prisustvo i na to da živimo s ovim nevidljivim neprijateljem koji će nam još dugo biti za vratom.

Iako smo pre godinu dana mislili da će nas suživot s koronom naterati da promenimo svoje navike, od onih najbanalnijih, da češće peremo ruke i nosimo maske, do promene načina razmišljanja o prirodi i svemu što nas okružuje, mnogi od nas i dalje ne žele da prihvate činjenicu da je virus tu, oko nas. I dalje uzima svoj danak u krvi.

Dokle? To u najvećoj meri zavisiti od nas samih, od naše spremnosti da prihvatimo novu realnost.

Svi smo mi socijalna bića, volimo izlazimo, družimo se… Ali moramo da imamo meru u svemu i da pazimo na svoje i zdravlje svih u našem okruženju. Jeste da se ovo s koronom odužilo, ali ako ne budemo odgovorni prema sebi i drugima, ne vakcinišemo se i ne nosimo maske, ko zna koliko ćemo se još boriti protiv ove pošasti.

Nemojmo da svojim neodgovornim ponašanjem otežavamo sebi i svojim najbližima. Otežavamo i medicinskim radnicima koji ulažu nadčovečanske napore da bi spasavali živote, ni državnim organima koji su u ovoj situaciji uspeli da obezbede sve ono što je potrebno da se život i rad normalizuju, da se vakcinišemo protiv ove pošasti.

Da li je mnogo kada se traži samo da se uzdržimo od masovnih okupljanja i nosimo maske? Zar nije bolje da se jedno vreme ne viđamo, nego da se uopšte ne vidimo? Izbor je na nama.